Sutra, 21. aprila u konzulatu Republike Srbije u Beču (Gumpendorferstr. 83, treći sprat) ambasador Srbije u Austriji, dr Nebojša Rodić, otvoriće izložbu prof. Svetlane Matić, posvećenu Vilhelmini Mini Karadžić. Autorka više knjiga, predsednica ASKD Vilhelmina Mina Karadžić izložbu je pripremila po svojoj knjizi „Pevam danju, pevam noću- pisma Mini Karadžić” posvećenoj Vukovoj ćerki.
U katalogu izložbe objavljen je i razgovor sa dizajnerom Dušanom Borisavljevićem, kome se autorka Svetlana Matić toplo zahvalila na kreativnošću, kojom je ovu izložbu „učinio dostupnom ljubiteljima kulture”. Ona je izrazila nadu da će izložba uskoro biti dostupna i na nemačkom jeziku.
Kako se rodila ideja o izložbi o Mini Karadžić?
– Izložba je nastala po knjizi prof. Svetlane Matić „Pevam danju, pevam noću – pisma Mini Karadžić”. U knjizi se Svetlana obraća Mini u formi epistolarnih pisama, što je malo korišćena forma u našoj književnosti. Moj lični utisak je da se Svetlana tu postavila i kao prijatelj, i kao majka, i kao dete, drugarica, saradnica i savremenica – sve te uloge mogu da se osete kroz tople, nežne tekstove koji se nižu poput niske bisera, čineći jednu divnu ogrlicu. S druge strane, knjiga obiluje i istorijskim činjenicama, podacima, datumima, pesmama i citatima… Kroz knjigu se upoznate sa Minom kao je tu, pored vas; prođete kroz njene lomove, nade, tuge, sreću i žalost kao da vam je to neko blizak. Šteta je bilo ne predstaviti Minu, koja je poprilično zaboravljena, jednom širem auditorijumu – posebno zbog toga što je ona rođena Bečlijka koja je mnogo učinila za maticu.
Kako je tekao kreativni proces?
– Moram da naglasim da je rad na izložbi sa prof. Matić bio veoma lak i neosetan. Usaglasili smo se oko vizuelnog izgleda panela veoma brzo, takoreći iz prve. Tekst takođe nije uopšte morao da bude menjan, i nekako su svi elementi našli svoje mesto i bili u skladu sa opštim tonom. Pošto smo i Svetlana i ja „štreberi ” i perfekcionisti, nismo se smirili dok svaka linija i tačka nisu bile na svom mestu, dok svaki zarez nije nalegao u rečenici tamo gde treba; no, i to je rađeno sa uživanjem i bez stresa.
Zanimljivo nam je bilo da su svi koji su videli izložbu tokom pripreme i štampe reagovali izuzetno pozitivno: od ljudi koji maltene nisu ni čuli za Minu do profesionalnih lingvista, istoričara i istraživača, svi su nalazili nešto pozitivno u izložbi i podržali nas u ovom projektu. Tada smo bili sigurni da smo na pravom putu.
Foto: S. Matić
Zbog čega ste se odlučili za ovakav format?
– Pročitavši knjigu prof. Matić, shvatio sam da je Mina bila zaista svestrana ličnost: pesnikinja, slikarka, putopisac; ona ulazi u visoko društvo, zna je ceo Beč, korespondira sa preko 300 osoba tokom života. Iz nje izbijaju vedrina i radost, žeđ za znanjem i ogromna privrženost Srbiji. Zbog toga smo se odlučili da panele učinimo vizuelno interesantnijim kroz nekoliko simbola i elemenata: pozadinu čine razglednice, koje simbolizuju korespodenciju; zatim imamo naslove u kurzivu, na premazu boje – alegoriju na Minin slikarski rad, na koju se nadovezuju i njeni portreti i drugi radovi u zlatnim ramovima. Budući da smo na svakom panelu očuvali formu pisma, i sam „papir” pisma je različit kako se krećemo kroz njen život, sve borbe, nedaće i udare koje je Mina preživela. Dodatni citati, što Minine, što drugih o njoj, kao i njene pesme, su tu da pruže još jedan uvid u više od pola veka njenog rada i stvaralaštva.
Prvih 18 panela A0 formata prate knjigu – s tim što moramo da napomenemo da je knjiga obimnija i sadržajnija, inače bi imali preko 30 panela! Sa velikom tugom smo izbacili poglavlje „Mina i Beograd”, a na kraju smo se odlučili da stavimo i „Minin spomenar” kao jedan panel. Inače, štampa je vršena na veštačkom platnu koje daje jedan element rustičnosti i proizvodi iluziju da se gleda ručno slikano platno. Takođe, držači su, što je vrlo neuobičajeno za izložbe, od drveta, jer smo hteli da posmatrači-posetioci imaju utisak da gledaju pisma iz minulih vekova.
Dodatnih 6 panela predstavljaju Minu u modernom ruhu, i na njima smo koristili njenu dagerotipiju (preteču fotografije) sa Slovenskog bala u Beču 1847. Godine.
Šta predstavljaju dodatni paneli?
– U našim razgovorima o Mini uvek se provlačila jedna crvena nit: Minin i Vukov rad je sav bio u tome da su sačuvali našu prošlost, i time omogućili našu budućnost. Bez njihovog rada nema naše kulturne baštine. Nema narodne poezije, umotvorina, bajki, basni, poslovica… Zamislite nas kao narod bez Filipa Višnjića, bez epske poezije, bez te tanane, a neprekinute, niti koja nas veže kroz vekove sa našim precima. Srpska kultura – to predivno tkanje i preplitanje srpskog jezika, slova i glasa, pesme i priče, lirskog i epskog – je zahvaljujući njima toliko ojačala, da i danas može da se prometne i premetne u bilo koji drugi oblik, a da zadrži svoje najlepše osobine, i u opipljivom svetu i u domenu digitalnog.
Tako smo se i mi zapitali: zar se Mina danas ne bi dopisivala sa Milicom Stojadinović Srpkinjom preko Instagrama, koristila heštegove, promovisala po vascelom svetu srpsku kulturu?
Zar ne bi pohitala da napravi svoj sajt, da izradi ćirilične fontove, slala elektronsku poštu i imala svoj kanal na JuTjubu? Sasvim je sigurno da bi pisala blogove, imala putopisne video zapise i sa braćom Grim imala video pozive. Mina je uvek ispoljavala fantastičan osećaj za spoj tradicionalnog i modernog, donoseći ono najbolje iz našeg kulturnog korpusa i stavljajući ga u novo ruho. Pa, Mina je sredinom 19.-og veka išla na odmor u Crnu Goru, vodila Lujzu Ker po Šumadiji, otkrivala Feliksu Kanicu sve čari novostvorene nezavisne Srbije – zar ona danas ne bi Kanicu pisala mejlom, a Lujzi Ker slala sopstvene blogove o lepotama „srpske Toskane”, doline jorgovana, Žiče i Studenice…
Inspirisani time, tako smo i mi zamislili Minu u modernijim vremenima, okruženu tehnologijom koja bi joj omogućila da još predanije radi na širenju naše kulture. Od elektronske pošte do SMS poruka, sigurni smo da bi Mina i danas bila posvećena majci Srbiji, našoj kulturi i pisanoj reči.