Neko je objavio, pa sklonio – komentare koje deca ostavljaju ispod tragične vesti. Osvanuće verovatno opet negde. Te poruke su srž cele stvari. Ako umanjimo zgroženost da su navijačkog karaktera, s podrškom ubici, u njima se vidi još nešto. Rečnik identičan gejmerskom diskurzu. Next level, good game bro i slično. To smo dobili podvajanjem stvarnosti.
Deca tog uzrasta razmenjuju u svojim grupama sadržaj kojim testiraju svoju ‘izdržljivost’. U nedostatku podražaja ili mnoštvu onih kratkoročnih, deo mozga navučen na male stimulanse (lajkove, notifikacije) traži nešto više. Oni dele snimak motoriste koji je stradao u nesreći, glava mu otpada s kacigom i kotrlja se. Vruća roba, snimak procureo od nekuda. Svejedno, oni ne doživljavaju tu osobu kao osobu. To je za njih skeč. Predstava. Oni ne mogu da zamisle da ta osoba ima porodicu, da oseća bol. Brzi tempo izmene i površinski sadržaji ne dopuštaju dubinsko čitanje, time i razumevanje, i što je najvažnije – i empatiju.
Ni počinitelju ni komentatorima/navijačima stvarni svet nije važan. Kada stanu pred vas u učionici, oni svi izgledaju isto, razmišljaju isto. Ali bi dobili nervni slom kad bi vi u njihovo ime upisali komentar ili im prikačili nešto na zid. Virtualni identitet je ono što se broji. I svet koji ga prati.
U srednjestaleškoj sredini sve želje su zadovoljene automatizmom, pre nego ih uopšte osetimo. Novi sat, novi telefon, novi bicikl, auto. Sve prema redosledu. U toj sredini nema više oscilirajućih emocija, ni pozitivnih ni negativnih. Jedini njihov izvor je virtualni svet.
Počinitelj je očekivano ravnodušan. On je odigrao jednu igru, uprizorio poluvirtualni igrokaz koji će sada kružiti internetom. Ne može osvestiti stvarne posledice. U virtualnom svetu nema posledica. U najgorem slučaju ste na kratko odvojeni od grupe ili nekog oblika komunikacije. Spajate se na drugi kanal istog dana, ono od jutros je već stara vest. To je virtualni svet večne sinhronije; postoji samo sada.
On je trenutno opijen kreacijom čiji virtualni odjek već pretpostavlja. Nije svestan žrtava, kao dela stvarnog sveta i stvarnih posledica. To su igrači kratko isključeni iz onlajn igre.
Ali, okrutna logika večnog ‘sada’ u novim medijima uskoro će se okrenuti protiv njega. To je bumerang efekt na koji nije računao. Biće ‘car’, kako ga nazivaju večeras u komentarima, čitava dva dana. I postati stara vest. Progutaće ga vesti o novom spotu, novom modelu telefona i novim tik tok izazovom.
U tom stanju nagle zaboravljenosti, konačno će osetiti stvarni svet koji je negirao. On će se za par dana sručiti na njega svom težinom. Osetiće prvi put u životu istinski strah, možda i bol, glad, žeđ. I biti iznenađen da postoje stvarne posledice.
Šteta što je realni svet spoznao samo preko njegovog oblika kažnjavanja. On je puno više od toga. Nažalost, njegove žrtve neće nikada imati priliku da to otkriju.
Blesavo zadivljeni brzinom, dizajnom, bleštavilom novih medija, ne bavimo se ozbiljno njihovim uticajem na način kako doživljavamo i shvatamo svet koji nas okružuje. Nešto sam o tome pisao kroz naučni rad… Nikada ovako. Znate li jedan izvor koji se koristi, ili se barem koristio, tokom obrazovanja, a koji baš naglašeno radi na razvijanju empatije? Priroda? Matematika? Informatika u prvom razredu? Ne. Književnost. Ali, ona se svela na faktografiju. Ima i o tome radova…
Po prvi put bulaznim u kasne sate na ovom mestu. Pišem razmišljajući na glas. Na sve sam oguglao u vestima, osim kad se radi o deci. Napokon, to je svet u koji uskoro puštam i svoju decu. Niti sistem obrazovanja niti roditelji nemaju metode kojima bi spremili decu na svet u koji ulaze.
Večeras morate biti u mislima s Beogradom. Jer, Beograd je oko vas.
Autor: Dr Nebojša Lujanović, politikolog i doktor komparativne književnosti
Izvor: Zelena učionica (zelenaučionica.com)
