Centar za mame danas je uputio niz pitanja povodom jučerašnjeg tragičnog događaja u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, kada je ubijeno osam učenika i čuvar škole. Događaj koji je potresao celu Srbiju, region i srpsko rasejanje traži mnoge odgovore. Ovo su pitanja sa saopštenjem Centra za mame upućena Ministarstvu prosvete, roditeljima i medijima:
Kao udruženje majki želimo da izjavimo najdublje saučešće porodicama koje su juče izgubile svoje najmilije. Nezamislivo je da su ujutru ispraćeni u školu, da su imali ceo život pred sobom, a da sinoć nisu legli u svoje krevete. Tuga, neverica i bol koje roditelji nastradalih osećaju iziskuju odgovornost svih sfera društva koje su uključene u razvoj, obrazovanje, vaspitanje i zaštitu naše dece.
Tragedija koja se desila u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu u kojoj je trinaestogodišnji dečak ubio osmoro dece i jednu odraslu osobu, i ranio njih sedmoro uznemirila je i uplašila sve roditelje u Srbiji, a i šire. Centar za mame povodom toga, i u ime svih roditelja, postavlja sledeća pitanja. Na neka su nam neophodni odgovori, a druga su nam tu za razmišljanje.
Pitanja za ministarstvo prosvete
Šta se danas smatra vršnjačkim nasiljem?
Da li je sve manje od fizičkog nasilja okaraterisano samo kao “dečija šala” ili se stepen nasilja određuje po posledicama koje ostavlja na svako pojedinačno dete? Jer nisu sva deca ista i ne nose se svi podjednako u istim ili sličnim situacijama.
Kako radi sistem podrške porodicama čija deca prolaze kroz vršnjačko nasilje? Da li se mere koje su propisane primenjuju? Da li se prati uspešnost tih mera?
Koja je psihološka podrška dostupna porodicama i deci koja su žrtve vršnjačkog nasilja?
Ko određuje da li dete ima problematični obrazac ponašanja? Neretko se do takvih odluka dolazi jednostrano, ili se donose pod uticajem spoljašnjih faktora.
Da li postoji sistem prijavljivanja i praćenja dece sa problematičnim obrascem ponašanja?
Koje sankcije i posledice snose počinioci vršnjačkog nasilja?
Koje će se mere preduzeti da se smanji mogućnost da se slična tragedija ponovi?
Da li je nastavno osoblje u školama Srbije prošlo obuku o načinju postupanja s decom u cilju prevazilaženja traume kao posledice ovako tragičnog događaja?
Imaju li prosvetni radnici psihološku podršku jer su i sami izloženi traumi?
Da li u svim školama u Srbiji postoje psiholozi i pedagozi? Koje su njihove funkcije i obaveze u svakodnevnom radu sa decom?
Da li u Srbiji još uvek funkcionišu popravni domovi za problematičnu decu ili se ona, nakon opomena, vraćaju u društvo kao da se ništa nije dogodilo?
Pitanja za roditelje
Da li sa svojom decom razgovaramo?
Kada se dese slučajevi vršnjačkog nasilja, da li pričate sa decom o mogućim uzrocima i krivici svih učesnika u datoj situaciji ili upirete prst u “krivca”?
Koje im vrednosti prenosimo?
Da li znamo muče li ih kakvi problemi i da li su izloženi vršnjačkom nasilju?
Jesmo li sigurni da znamo da li oni neko drugo dete izlažu vršnjačkom nasilju?
Da li biste bili spremni na to da čujete da je vaše dete uzročnik vršnjačkog nasilja i kako biste se poneli u toj situaciji?
Da li su izloženi programima koji sadrže nasilje? Da li sa njima razgovaramo o tome?
Da li znamo kome se naša deca dive?
Da li znamo da su neka deca oduševljena tragedijom i dečaka koji je učinio masakr nazivaju herojem i carem? Da li su ta neka deca naša deca?
Da li učite decu kako da se izbore sa stresnim situacijama?
Pitanja za medije
Da li je izveštavanje o tragediji vidite kao priliku da povećate gledanost vaših programa ili tiraž vaših novina ili smatrate da bi trebalo da služite kao medijum za otvoreni dijalog o problemu koji je doveo do tragedije?
Da li zaposleni prolaze obuke vezano za krizno izveštavanje, izveštavanje o tragičnim događajima i kodeksu struke?
Da li je osnovna tema bila trač rubrika ili je mogla da bude psiho-socijalna podrška učesnicima tragičnog događaja?
Da nasilje potiče samo iz škola, verovatno bi bilo i jednostavno rešivo. Problematika je veoma kompleksna i uključuje sve segmente: obrazovanje, medije, političku klimu, kulturu, vrednosti, društveno prihvatljive oblike ponašanja, dešavanja na sportskim terenima, javne ličnosti i njihovo ponašanje…
Juče su mnogi izjavili kako je uzrok svih problema to što zakon ne dozvoljava da se deca fizički kažnjavaju, zanemarujući činjenicu koliko se decom bavimo, koliko ih vidimo i čujemo, ali i činjenicu da se nasiljem ne rešava ništa. Drugi su krivili jedinicu iz
istorije, treći zadirkivanje školskih drugara…
Jučerašnja tragedija je sklop svega navedenog. Svi segmenti društva, od porodice, preko škole, medija, modernih tehnologija, posrnulog društva i zastarelih institucija, doveli su do toga da se jedan trinaestogodišnji dečak našao u za njega neizlaznoj situaciji u kojoj je mislio da je
ubistvo rešenje. S obzirom na informaciju da je sve mesec dana planirano, dolazimo do zaključka da bar mesec dana niko nije obratio pažnju na ovo dete, ni roditelji, ni nastavnici, ni pedagozi ni psiholozi u školi. Kako je to moguće?
Rešavanje ovog problema je odgovornost svih nas zajedno i predstavlja dugotrajni proces koji treba da stabilne mehanizme prevencije i podrške žrtvama i počiniocima. Osim toga, očigledno je da školstvo i institucionalni pristup rada sa decom moraju da se menjaju, jer su nam se i deca promenila. Jer ako ovaj slučaj shvatimo kao opomenu da je nešto trulo u srcu našeg društva, onda imamo mogućnost da sprečimo da se u budućnosti ponovi nešto isto, slično ili gore.
