Patrijarh Porfirije osveštao spomen-kapelu Svetih srpskih novomučenika u Mauthauzenu u Austriji

Patrijarh srpski Porfirije osveštao je danas 10. juna 2023. spomen-kapelu Svetih srpskih novomučenika u Mauthauzenu u Austriji. Spomen-kapela je sagrađena na Vojničkom groblju 2018. godine povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata. Kapela je izgrađena na mestu logora, mestu stradanja osam hiljada Srba ali i drugih naroda: Italijana, Rusa… Iako inicijativa za izgradnju ovoga spomen obeležja velikog stradanja srpskog naroda u Austriji postoji dugo, upornošću vladike austrijsko-švajcarskoj Andreja, došlo se do cilja obeleženog današnjim velikim molitvenim sabranjem za pokoj duša stradalih predaka i za nadu blagočestivih potomaka. Mauthauzen je poznat kao jedan od najozloglašenijih logora koji je bio aktivan i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Po osveštenju kapele patrijarh je služio je svetu arhijerejsku liturgiju, uz sasluženje mitropolita Hrizostoma i Joanikija, arhiepiskopa praškog Mihaila iz Crkve čeških zemalja i Slovačke, braničevskog Ignjatija, bregalničkog Marka, slavonskog Jovana, austrijsko-švajcarskog Andreja, osječko-poljskoj i baranjskog Heruvima, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja, humskog Jovan i hvostanskog Alekseja.

Pored velikog broja prisutnih iz Austrije i okolnih zemalja, kao i iz Srbije i Republike Srpske ovom događaju su prisustvovali i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u Vladi Republike Srbije Nikola Selaković kao i ambasador Republike Srbije u Republici Austriji Nebojša Rodić.

Nakon osvećenja spomen-kapele patrijarh je obraćajući se prisutnima naglasio da su se sabrali da osvete „ovaj hram na ovome strašnom ali istovremeno i svetom mestu. Mestu velikog stradanja naših predaka pravoslavnih Srba, ali i drugih naroda, u prvom redu naše braće Italijana koji su sa njima zajedno tamnovali i zajedno bili pokopani na ovim livadama tuge u mračnim godinama Prvog svetskog rata.

Mauthauzen i mesto na kome je podignuta i osvećena ova crkva bio je mesto raspeća i pogrebenja, zatiranja naroda, što usled loših uslova i gladi, što usled epidemije tifusa i drugih bolesti, ali i svešteno gradilište na kome su ti stradalnici počeli da zidaju ovaj hram kako za svog života tako i svojom smrću. Mi ga, u neku ruku, samo dovršavamo, obnavljamo, ispunjavajući njihovo davnašnje zaveštanje, njihovu volju i njihov blagoslov, posvedočenu zapisom u rukopisnim, logorskim novinama, da se na mestu njihovog stradanja jednog dana obavezno podigne hram“.

Govoreći o značaju crkve i poštovanju Hrista patrijarh Porfirije je dodao da su svi oni koji su stradali na ovom mestu „živeli u neuglednim i prljavim barakama a od njih su verom napravili hramove i sveta mesta. Hodali su hladnim i vlažnim poljanama logora i, u Duhu, uspinjali se na Golgotu. Iznosili su njihova tela iz baraka smrti i spuštali ih u zajedničke grobnice, istovremeno ih uznoseći u naručje Avramovo, u desnicu Gospodnju, u Zemlju Živih. I tada je Gospod Istorije,  verom i vernošću naših predaka, hrabrošću i trpljenjem, bratskom ljubavlju i nepokolebivim svedočenjem onoga ko su i šta su, počeo da zida ovaj hram koji mi danas, Njegovim blagovoljenjem i blagodaću, završismo“.

„Temelji ovog hrama su ne samo ispod nas nego svuda oko nas. Svaka mučenička kost ovde ostavljena i položena  je ugrađena u njega, povezana sa njim. Ovaj hram je plod koji je iznikao iz semena koje su bile te posejane sveštene kosti. Ovaj hram je kao neki svešteni ledeni breg – vidimo samo mali njegov deo koji je iznad vode, a mnogo veći je ispod nje, ispod nas. I ne samo ispod nas nego i iznad nas, na nebesima, u horovima svetih gde poju naša postradala braća, vojnici i seljaci, oficiri i učitelji, jedva porasla deca i čestiti starci. I ne samo iznad nas, nego i u nama je ovaj Hram, braćo i sestre ako ga ponesemo sa sobom, ako ga ugradimo u svoja srca, ako ponesemo u sebi iste one vrednosti, ista uverenja i opredeljenja, koje su imali, kojima su živeli i za koje su svoje živote dali naša prisnopamjatna braća koja ovde počivaju.

Na ovom, ali i drugim mestima kakvih u Evropi ima ne malo,  mi, pripadnici naroda koji su ovde stradali, sve što se desilo možemo da posmatramo jednostavno, da povodom toga imamo jasna, crno-bela osećanja. Da nam bude jasno šta je dobro, a šta je zlo. Ko je zločinac, a ko su žrtve. I tu, svakako, nema nikakvih dilema –  pogotovu što  su masovne egzekucije, iznurivanja do smrti od rada, gladi i izostanka lekarske brige, vršena na osnovu državnih zakona i zvaničnih naredbi, brižljivo beležena u knjigovodstvu smrti. Međutim, logika Božja je drugačija od logike ljudske. Upravo tamo gde je veliko stradanje, tu je i blagodat Božija velika i još veća od stradanja. Tu se knjige smrti žrtvom mučenika i posetom Duha Svetoga pretvaraju u Knjige večnog života. Jer tamo gde nedužni stradaju Gospod blagodaću svojom to mesto pretvara u sveto mesto, u mesto molitve. Stoga  je za nas pravoslavne Srbe, Mauthauzen pre svega  mesto molitve,  molitve za postradale naše pretke mučenike, ali i mesto molitve njima, da se oni mole protomučeniku Hristu za nas, da  niko više ne strada tako kako su oni ovde, daleko od rodne kuće, postradali. Ovde,   u ovom hramu, ćemo se susretati u molitvi sa našim precima i zajedno sa njima sa  Hristom  Bogom živim. Ali, u našem molitvenom susretu, biće i drugih savremenika tog stradalnog vremena. Verujemo da je i njih više nego što  pretpostavljamo, i da Bog zna više imena od onih koja su nama poznata. Jedno takvo ime koje znamo i već smo ga čuli danas i sada sa sveštenim pijetetom pominjemo, za koje duboko verujemo da  će biti u molitvenom zagrljaju, u horu svedoka Jagnjetovih, jeste i ime biskupa Linca Rudolfa Hitmajera. On je bio doktor teologije i profesor pastirskog bogoslovlja, jedan od najpoznatijih besednika svoga vremena i svakako neumoran pregalac na polju haritativnog rada. Vođen bogoljubljem i čovekoljubljem, nadahnut Jevanđeljem,  10. februara 1915. godine posetio je u logoru Mauthauzenu zatočene Srbe. Većina od njih  je bila već obolela od tifusa. Biskup je odlučio da  ih lično  pomaže i neguje.  Tom prilikom se zarazio, razboleo i umro veoma brzo, već 5. marta, iste te, strašne 1915. godine. Na taj način je ovaj milostivi Samarjanin svoga doba, pripadnik naroda koji je podigao logorske zidine, svojevoljno kročio u njih,  pokazujući da je za njega Jevanđelje Knjiga koja nadahnjuje i obavezuje, i u skladu sa tim položio svoj život za ljude u kojima su neki gledali ratne zarobljenike i interniranu radnu snagu dok je on u njima video, kako je to Gospod rekao,  prijatelje svoje”.

U svojoj besedi patrijarh je dodao „Neka Gospod upokoji sve postradale u ovom logoru, logorima koji se nalaze u neposrednoj okolini, kao i u celoj Evropi i celom svetu. Neka isceli svaku ranu i preobrazi svaku muku, ljubavlju svojom, nailaskom Svetoga Duha Utešitelja, obriše svaku suzu koja je ovde pala i od nje, ovoga mesta, ove svete mučeničke zemlje napravi blato koje će svima nama pomazati oči da progledamo i vidimo da istinskog bratoljublja i zajedničkog života nema bez istinskog bogoljublja prema jednome u Trojici Bogu“.

On se obratio i Srbima u rasejanju sa jasnom porukom da svoja pokoljenja uče pravoslavnoj veri. „Znajte da je važnije od svega da gde god da se nalazimo, ne treba samo da čuvamo svoju pravoslavnu veru i kroz nju čuvamo ono što pripada folkloru našeg naroda i običajima, nego treba da živimo svojom pravoslavnom verom, da živimo Jevanđeljem Hristovim. Da znamo da na pitanje, koje su mnogi meni upućivali, naročito kad se nađu izvan matice: Kako oče da naučimo svoju decu da budu i ostanu Srbi, postoji jedan jedini odgovor: Naravno da ćete učiti decu njihovom poreklu. Ali ako ih ne budete učili, pre svega i iznad svega, pravoslavnoj veri, iako ih i naučite kom rodu pripadaju, zasigurno pre ili kasnije, kada se u njima razbukti duhovna glad a vi im niste dali pravoslavnu veru, oni će potražiti hranu na drugim trpezama. I kada nađu duhovnu hranu na drugim trpezama, kada ne budu pravoslavni hrišćani, bez obzira što ste ih naučili da budu Srbi, pre ili kasnije zaboraviće i to svoje srpsko poreklo. Šta više, ako ne daj Bože, uzmu sa neke trpeze koja je kvazi duhovna i nudi potpuno otrovnu hranu, ne samo da će zaboraviti kojem narodu pripadaju, nego će sigurno i neretko, zaboraviti i na ime svoga oca i svoje majke. Ali ako ih budete učili pravoslavnoj veri, ako ih budete utemeljili na autentičnom, izvornom, duhovnom identitetu, a to je Hristos i Jevanđelje Njegovo, onda i sve ono što je njihovo i vaše, što pripada našem narodu, dobiće svoj istinski i pravi identitet i pečat i svoju trajnu vrednost”.

U obraćanju nakon osvećenja Spomen-kapele Svetih srpskih novomučenika na Vojničkom groblju u Mauthauzenu u Austriji, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je rekao da ideja o izgradnji spomen-kapele posvećene stradalim srpskim vojnicima i civilima postoji oko 100 godina. On je dodao da „sećanje na stradanje ne može nestati i važno je što na groblju bivšeg logora Mauthauzen imamo veličanstvenu spomen-kapelu. Ova generacija je imala snagu da obeleži stradanje našeg naroda na ovom mestu. Želim da se zahvalim našim precima. Svaki dan u kojem se sećamo naših predaka je dan u kojem pokazujemo da znamo ko smo, šta smo, odakle dolazimo i kuda idemo”, dodao je Dodik naglasivši značaj Srpske pravoslavne crkve u očuvanju identiteta našeg naroda.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Nikola Selaković je rekao da je ovo prvi put nakon 1918. godine da srpski stradalnici dobijaju svoj spomenik u Gornjoj Austriji. On se  posebno se zahvalio predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku, episkopu austrijsko švajcarskom Andreju, sveštenstvu i Srbima koji žive u Austriji što sad postoji, kako je naglasio „ne samo kameni stub, nego i kapela u kojoj će se moliti sadašnje i buduće srpske generacije”.