„Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine, kad sam se ja rodio, umro Vuk Karadžić. To je jedna očevidna slučajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se kakav literat na taj način skloni da bi mi napravio mesta u literaturi. Pa ipak me je ta slučajna veza između mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam i u mladosti čeznuo za tim da mi ko prebije nogu, smatrajući da je dovoljno biti ćopav, pa biti Vuk. Jednom čak, mal’ mi se nije desilo da mi prebiju obe noge, ali ne u težnji da se zadovolje moje literarne ambicije”. (Branislav Nušić, Autobiografija, 1924), preneo Muzej Vuka i Dositeja.
Foto: Muzej ViD
