Bila je „lepotica dana” i naša prva vajarka, a danas skoro niko u Srbiji ne zna za ovu ženu
Danas ime Vukosave Vuke Velimirović prekriva veo zaborava, makar u njenoj zemlji. Stranci je daleko više cene – Vukosava Vuka Velimirović je bila prva srpska vajarka. Velika je nepravda što njeno ime danas potpuno prekriva veo zaborava. Njen vanserijski talenat prvi je zapazio njen profesor, vajar Đoka Jovanović. Odmah posle Prvog svetskog rata, mlada i ambiciozna uputila se u tadašnju umetničku prestonicu sveta.
U Parizu prvo se usavršavala u ateljeu čuvenog Antoana Burdela koji je za nju rekao:
– Srećan sam što mi se daje prilika da još jednom konstatujem koliko je srpska nacija intelektualna i umetnička. Gospođica Vuka Velimirović u srodstvu je, kao vajarski talenat, sa vašim srpskim majstorima. Njene biste su moćne, a lica sjajna.
Školovanje je nastavila u Rimu, na Umetničkoj akademiji, ali i u ateljeu Etora Ferarija, a zahvaljujući bisti čuvenog baritona Mateasa Batistinija, njeno ime prvi put je dospelo u svetsku štampu, uz epitet La femme du jour („lepotica dana”). Sredinom dvadesetih godina put je vraća u Pariz, gde će s uspehom izlagati do početka Drugog svetskog rata.
Vukosava se tu posvećuje uglavnom istorijskim temama, pa tako izrađuje skulpture Majke Jugoviće, Jerine Branković, Milice Hrebeljanović, Ane Nemanjić, Jelene Anžujske, Jefimije, Simonide Nemanjić, Jelene Lazarević Balšić Hranić, Vukosave, žene Miloša Obilića i mnoge druge. Istakla je da je uvek želela da ostavi iza sebe nešto trajno, što će biti od koristi čitavim pokolenjeima, pa je upravo zato odradila veliki broj znamenitih ženskih srpskih ličnosti iz istorije, za koju se tokom života izuzetno interesovala.
Nemačku okupaciju i sve strahote Drugog svetskog rata, Vuka Velimirović podelila je sa svojim sunarodnicima, u Beogradu. Kada se posle rata nakratko vratila u Pariz, nije pronašla više ništa od svojih radova koje je tamo ostavila. Sve je bilo razneseno!
Nakon Drugog svetskog rata njena karijera je krenula silaznom putanjom, a Vukosava iako je podjednako dobro radila kao pre, nije mogla da nađe posao. Na nagovor svoje porodice, učestvovala je na konkursu za spomenik pobednicima, na kojem nije prošla.
Pomogla je bratu, Borislavu Velimiroviću, koji je trebalo da bude streljan zbog osude da je kao lekar u Pirotu pomagao svim stranama u ratu. Otišla je kod Moše Pijade, koga je poznavala iz Umetničko-zanatske škole. Nakon dugog ubeđivanja, njen brat je oslobođen.
O velikom prijateljstvu sa Urošem Predićem svedoči desetak pisama koje čuva Istorijski arhiv u Pančevu. U jednom od njih slikar piše:
– Ja sam Vas u sebi nazvao delija-devojkom, od prvog časa kad sam Vas ugledao, stasitu i pravu kao jela… – piše joj slikar u jednom pismu. Uroš Predić je 1926. godine naslikao portret ove srpske umetnice, a slika se čuva u SANU.
Danas ime Vukosave Vuke Velimirović prekriva veo zaborava, makar u njenoj zemlji. Stranci je daleko više cene pa je uvrštena u britanska i američka izdanja Rečnika zapadnih vajara u bronzi, kao i u Biografski rečnik vajara dvadesetih i tridesetih godina 20. veka.
Klanjala joj se cela Evropa, a mi smo je bacili u đubre
“Ne bih podsećao na briljantnu karijeru Vuke Velimirović, ove izuzetne umetnice čije veličanstveno delo, da pomenem samo ‘Enigmu’, ‘Sudbinu’, ‘Medicinu’ – moji čitaoci već poznaju. Na Salonu nezavisnih ona je izložila portrete brata Velje i književnika Rene Gloca. Moćna izražajnost i šarm koji zadivljuju gledaoca uvrstili su je u najznačajnije skulptore današnjice. Putujući svetom, ona je u mnogim zemljama ostavila istinska remek-dela, ali hteli bismo da Francuska bude privilegovana u čuvanju te zaostavštine, tragova njene besmrtne umetnosti…”
Ovako je o Vukinim delima u Parizu izveštavao kritičar Figaroa 1929. Prva srpska školovana vajarka (1888-1965) imala je slavu i ugled u celoj Evropi. Radila je u Francuskoj, Italiji, Španiji, Turskoj… najmanje u rodnoj Srbiji. Zapravo, o njoj se u našoj zemlji skoro ništa ne zna.
Umetnica je za sobom ostavila oko 150 vajarskih radova, veliki broj crteža, skica i slika, kao i nikada objavljenu zbirku bajki, pesama i kratkih priča. Danas se njene biste i pokoja alegorijska/mitološka kompozicija mogu izbrojati na prste ruke i uglavnom su u privatnim kolekcijama.
Ono što svi mogu da vide jesu pet alegorijskih skulptura koje je izradila oko 1924. na krovu tadašnje banke Vračarska zadruga porodice Veljković u Krunskoj 1, kasnije turske ambasade.
Dobar deo eksponata otkriven je tek u ovom veku, i to sasvim slučajno. Javnost se prvi put zainteresovala za ovu „misterioznu” umetnicu kada je 2007. pronađeno deset pisama našeg velikana Uroša Predića upućenih njoj između 1924. i 1929. (danas u vlasništvu Istorijskog arhiva u Pančevu). Trebale su godine da se dozna kome je to pisao tako nežna, gotovo intimna pisma. Kakvu-takvu sliku o Vuki upotpunila je sveska-spomenar pronađena na buvljaku 2014. Tu je Vuka lepila isečke iz novina, slike svojih radova, kritike koje su izlazile u francuskoj, ruskoj, italijanskoj, jugoslovenskoj štampi… Medijima su se potom javili i Vukini potomci da dopune biografiju svojim sećanjima na tetku.
Vuka Velimirović rođena je 30. juna 1888. u Pirotu kao četvrta ćerka i ukupno šesto od jedanaestoro dece prote Miloša i učiteljice Jelene. Kako je sama u svojoj biografiji napisala, odrastala je u porodici gde su se cenile kultura i umetnost, te je i sama već od šeste godine počela da crta i slika, a onda i da pravi oblike od gline. U Beogradu je 1911. upisala Školu za umetnost i zanat kod profesora Đorđa Jovanovića.
O jednoj stvari se, međutim, u familiji nije govorilo: o Vukinom braku i uopšte o njenom intimnom životu. Neku sliku o Vukinim najintimnijim emocijama možemo da steknemo na osnovu pisama Uroša Predića. Naš veliki slikar, 31 godinu stariji od Vuke, imao je poseban odnos sa njom. Upoznali su se najverovatnije za vreme Prvog svetskog rata u Kruševcu, gde je slikar izbegao početkom Prvog svetskog rata, a vajarka predavala crtanje i lepo pisanje u tamošnjoj gimnaziji. Potom su nastavili da se dopisuju kada je ona otišla u Pariz. Vuka je Uroša oslovljavala sa „maestro”, a on nju „u sebi nazivao delija-devojkom od prvog časa kad sam Vas ugledao, stasitu i pravu kao jela…”.
Već među prvim pismima da se naslutiti da je između njih, barem sa Vukine strane, bilo više od prijateljskih osećanja, koje je Predić pokušavao da potisne.
„Svaka osetljiva, bolećiva duša, naročito ženska, nosi u sebi neke ideale i traži u životu njihovo ostvarenje, pa ne nalazeći ih u njihovoj neostvarivoj potpunosti, izliva svoju nežnost na prvi predmet koji bi ma u čemu donekle odgovarao onoj čežnji, i iskiti i ukrasi taj predmet ili to lice svim vrlinama… Ovako star i iskustvom otrežnjen, i dalje verujem da dobro i lepo još nije izumrlo u ovom našem dobu čarlstona i džeza. Koliko bih bio srećan kada bih bio onakav kakvim me Vi zamišljate! Ali ja sam kao onaj hadžija koji je star, slab i nemoćan pošao u svetu Zemlju: Nikada je neće videti, ali celim putem pratiće ga sreća i zadovoljstvo što se približuje svome cilju. Mnogo pozdrava od vašeg ‘maestra’, inače – starog čika Uroša”, pisao joj je 12. aprila 1924.
Ne zna se precizno kada se Vuka udala za francuskog grofa Lisijena de la Martinijera, ali se iz pisama vidi da se razvela 1926. i da je brak trajao nekoliko godina. Nisu imali dece. Njen brak je bio tabu tema za čitavu familiju.
A šta nam veli Uroš Predić? U pismu od 12. maja 1926. piše:
„Čim sam opazio na omotu vašeg pisma francuski žig, poznao sam odmah i energične poteze Vaše čvrste vajarske ruke i znao sam da je pismo od Vas, pa sam se toliko obradovao koliko uopšte ima mesta za tu vrstu osećaja u srcu jednoga starca. Ali posle, pošto sam pismo pročitao, radost se pretvorila u duboko neraspoloženje. Setio sam se svojih reči kada sam Vam pismeno čestitao veridbu sa jednim Francuzom starog i slavnog imena…
Sa užasom (zamišljam) šta je on od vas, vična Srpkinjo, mogao sve zahtevati. Mada ni sam ne znam šta bi to moglo biti, jer sam proveo svoj život u radu i samoći daleko od tih krugova gde se živi, toliko naslućujem da je razuzdana mašta pokvarenih ljudi u stanju da pronađe nepojmljive stvari čime bi zadovoljili svoje bestijalne prohteve.
Ja Vas razumem, draga gospođo, i koliko Vas žalim zbog jednog sudbonosnog razočarenja, još više vas poštujem što ste kao prava Srpkinja zauzeli tako odlučan stav protiv pohote jednog prostog zapadnjaka. Ne mogu ničim da vam pružim utehe sem jedino ovim slabim rečima moga iskrenog poštovanja prema Vami, obodravajući Vas da ne klonete, da istrajete na moralnoj visini zbog koje Vas, kao i zbog Vaših ostalih lepih sposobnosti voli i poštuje čika Uroš Predić.”
U Legatu Uroša Predića, pri zrenjaninskom Narodnom muzeju, čuva se i pozivnica za Vukino venčanje. Predić venčanju nije prisustvovao, ali je pozivnicu sačuvao, a ispod nje rukom dopisao: „Razveli se zbog njegovih perversnih zahteva od žene”.
Ni brak ni razvod nisu uticali na razmenjivanje nežnih reči između Vuke i Uroša.
„…Moj život nije bio ni buran ni mnogo ekspansivan, ali je bilo u njemu gorkih časova, crnih dana i sumornih godina. I sve je to prošlo kao san. Od ruševina sam sagradio mojoj duši kolibu i sada mirno čekam u njoj zalazak sunca, gledajući iz prikrajka kako se oko mene gura, lomi, otima i kolje u besnoj jagmi za srećom koje nigde nema. Sem tako, u ponekoj kolibi. I vi ste želeli i pokušali da dođete pod krov, ali se pokazalo da prokišnjava. Ništa za to. Kroz istu deru može i sunce da zasije. Eto, draga gospođo Vuko, ja vam rekoh što znadoh reći u ovome času…”, piše Predić septembra 1926. a potom januara 1928:
„Štovana i draga gospođo Vuko, kao što Đura Jakšić peva svojoj dragoj: „Kaži mi, kaži, kakvo ime da Ti dam…’ tako bih i ja Vas rado zapitao: ‘Kažite mi, kako da otpočnem ovo pismo? Kako da odgovorim na Vaše ljubazne reči, koje čine savršen utisak iskrenosti i neposrednog izraza nabujalih osećaja koji neodoljivo traže oduške, traže nekoga koga treba da obasipaju svojom toplinom? I taj neko, to sam eto ja! Ja, stari, skromni radenik, koji je proveo svoj već dosta dugi vek povučen u sebe, bez ikakvih pretenzija na slavu, bogatstvo, moć i sve ostalo za čim ljudi hrle i streme, ne birajući sredstva. A Vi učiniste od tog skromnog čiče koji se skoro sasvim neopaženo gubi u monstruoznoj gužvi čovečanstva, ne dopirući ni do podnožja zaista velikih ljudi… Vi načiniste od njega sebi jedan idol kojeg kitite i krasite epitetima i vrlinama. Ne onima koje on ima, već onima koje Vi željno u svetu tražite, za kojima čeznete i žudite ovako usamljena i sebi ostavljena u velikom tuđenom svetu. U tom vihoru tražite jednu čvrstu moralnu potporu, jednu kotvu na uzburkanom moru i u nevolji padoste na tu misao da sam ja onaj ideal koji uzalud do sada tražiste. Tako ja moram da sebi protumačim Vaše oduševljenje koje Vam diktuje u pero onako mile, tople i ekstatične reči kakve još nikada nisam čitao na moju adresu. I zato se ponovo pitam šta i kako da Vam odgovorim. Da l’ da Vas razuveravam il’ sa zahvalnošću da primam mirise Vaše duše? Da li ja smem to da činim kada sebe pogledam, sebe i svoje skromno delo, pa kad vidim koliko daleko zaostajem iza onih svetlih slika Vaše mašte, iza onog ideala za čim Vaša ženska priroda željna dobrote i skale čestitosti i pouzdanosti neprekidno žudi? Pa ipak, zar bi lepo bilo da Vas svesno razočaram, Vas koja ste već imali u životu toliko gorkih razočaranja? Ne, draga Vuko, ja to ne smem učiniti. Smatrajte me i dalje za svog iskrenog prijatelja, za svog dobrog čoveka i za velikog maestra – sve to primam iz Vaše ruke, iz Vašeg srca, da Vam ne bih uskratio bar to zadovoljstvo da verujete da takvih ljudi zaista ima. To Vam je uteha i ohrabrenje, podstrek i potpora za Vašu dalju borbu za opstanak u životu i napredak u umetnosti. Primam, dakle, ovako neznatan i nedostojan, tople izlive Vaše čežnjive duše, te Vam iz ove moje tihe povučenosti kličem: ne klonite srcem, idite hrabro i sa pouzdanjem napred, pa će se pojaviti i onaj srećni dan kada ćete sebi osigurati polje za vašu umetničku delatnost, a možda i naći u životu čoveka koji će po istini imati one vrline kojima Vi danas ukrašavate vašeg iskrenog i predanog prijatelja i kolegu, Vašeg čika Uroša.”
Vuka se više nije udavala, ali su je pratile glasine o vezama. Pričalo se da ima aferu sa slavnim italijanskim tenorom Matijom Batistinijem, čiju je bistu radila i koga je pratila na turnejama, sa kojim je delila naslovne strane magazina. Neki su joj davali epitet „La femme du jour” (Žena dana). To ju je vinulo među zvezde.
U Francuskoj je portretisala industrijalce, plemstvo, ruske grofove, političare, balerinu Anu Pavlovu. U Španiji je radila portrete markiza i visokih intelektualaca, a u Tursku je otputovala na poziv predsednika Kemal-paše Ataturka. Veliki reformator je poželeo da mu Vuka uradi portret.
Na izložbi u Beogradu mogu se videti posvete „kralja tenora” Batistinija, muzičara Brendana Kenana, operskog pevača Fjodora Šaljapina, francuskog glumca Lusijena Muratora, američko-francuske plesačice i glumice Žozefine Beker i vajarâ Pola Dardea i Alfreda Pina. Spekulisalo da je sa Pinom, Rodenovim učenikom, takođe bila u vezi. Među udvaračima se našao i nobelovac Rabindranat Tagore. On je čak, prema nekim iskazima, 1936. posetio i planinu Komovi u Crnoj Gori, sa koje vodi poreklo porodica Velimirović. U tekstu „Uspomena na Germanovu” Vuka Velimirović u jednom zapisu beleži susret sa Tagorom koji je na nju ostavio utisak “apostola, istočnjačkog mističara”. Marija Germanova bila je članica Hudožestvenog teatra u čijem se salonu, piše Vuka na drugom mestu, sretala sa “jednim lepim Indusom” Tagorom, Tatjanom Suhotinom, najstarijom ćerkom Lava Tolstoja, Gopalom Mukerdžijem, mladim indijskim piscem…
U Parizu je živela i radila sve do početka Drugog svetskog rata. Poslednji put je izlagala 1939, kada je na Salonu nezavisnih predstavila skulpturu Vukosave, žene Miloša Obilića, iz ciklusa srpskih žena vladarki. Ovom temom bavila se još od 1933, a ostalo je zabeleženo da je izvajala i Majku Jugovića, Prokletu Jerinu, kneginju Milicu, veliku županku Anu, Jelenu Anžujsku, Simonidu i Jefimiju, Jelenu Balšić.
Po izbijanju Drugog svetskog rata Vuka se vratila u Beograd. Izlagala je sporadično, prijavljivala se na konkurse, ali je redom odbijana. Možda zato što je nadrasla sredinu iz koje je potekla, možda zato što njen klasicizam nije bio u skladu sa preovlađujućim socrealističkim stilom. U Pariz se vratila 1951, ali nije zatekla mnogo. Atelje i radovi su uništeni i opljačkani. Nastavila je život u Beogradu, na marginama zvanične umetnosti. Izlagala je sa članovima ULUS-a i teško živela. Kada je 1956. polomila nogu, obratila se Udruženju, koje joj je pomoglo sa 20.000 din. Poslednje pismo sačuvano je iz 1961, gde kaže kako je u nezavidnom stanju, bolesna, dve operacije su joj pogoršale stanje…
Umrla je 17. decembra 1965. u 78. godini. Sahranjena je u krugu porodice u porodičnoj grobnici na Novom groblju (koju je sama dizajnirala). O njenoj smrti nije ostalo zabeleženo ni slovo u tadašnjim novinama.
Izvor: FB Rojalistički klub
