50 godina postojanja parohije u Amsterdamu

Parohija Srpske pravoslavne crkve u Amsterdamu u Holandiji sredinom decembra meseca (na Svetog Nikolu) obeležila je 50 godina postojanja. Srbi su ovaj veliki jubilej obeležili zajedno sa svojim vladikom zapadnoevropskim Justinom, kao i sa mnogi sveštenicima.
Prenosimo istoriju parohiju koju je napisao aktuelni sveštenik Dušan Vučić:

Srpska pravoslavna crkva je, videvši da posle Drugog svetskog rata sve više naroda odlazi u zemlje Zapadne Evrope, odlučila da što bolje organizuje crkveno-administrativni život u ovom delu sveta. Na svom vanrednom zasedanju 12. marta 1969. godine SAS osnovao je novu eparhiju u sastavu SPC pod nazivom Srpska pravoslavna eparhija zapadnoevropska i australijska sa sedištem u Londonu.

Prvi arhipastir ove, teritorijom zaista ogromne eparhije, bio je episkop Lavrentije. Čovek velikog duha i samo Gospodu znane energije stizao je, možemo slobodno reći, s kraja na kraj Evrope organizujući crkveni život SPC tamo gde su ljudi tražili Gospoda.

Foto: Eparhija zapadnoevropska

A tražili su ga i u Holandiji. Usled ekonomskih migracija krajem 60-ih i početkom 70-ih godina stvorena je zajednica ljudi u raznim delovima Holandije (najviše oko Roterdama i Amsterdama) koji su imali potrebu da ostanu vezani za svoju kulturu i tradiciju a samim tim i za svoju vjeru iz koje je sve to i poteklo.

Episkop Lavrentije, prilikom posete jednom međureligijskom skupu u Utrehtu, a zatim u Roterdamu i Amsterdamu 1972. godine počinje da se interesuje za postavljanje sveštenika SPC za Holandiju. Promislom Božijim već naredne, 1973. godine protu Janka Stanića splet životnih okolnosti dovodi da živi u Amsterdam. Episkop Lavrentije, poznajući kvalitete penzionisanog beogradskog prote, 11. juna 1973. godine osniva parohiju sa sedištem u Amsterdamu i za prvog paroha postavlja oca Janka.

Prota je, pored Amsterdama, organizovao bogosluženja i u drugim mestima gde je bilo našeg naroda (Roterdam, Groningen, Ajndhoven). Već naredne 1974. pri Rimokatoličkoj crkvi Svetog Nikole, u neposrednoj blizini železničke stanice u Amsterdamu dobijamo kapelu gde zajedno sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom služimo sledećih pet godina a nakon toga samostalno.

Osamdesetih godina, zbog rastuće nezaposlenosti u Holandiji i povratka naših ljudi u maticu, a što i zbog same starosti prote, otac Janko počinje da služi samo na dva bogoslužbena mesta – kapela u Amsterdamu i rimokatolička kapela u Roterdamu u kojima se služi svake druge nedelje naizmenično. A 1990. zbog bolesti oca Janka privremeno se obustavljaju službe u Roterdamu i kapela u Amsterdamu postaje jedino bogoslužbeno mesto u Holandiji.

Od 1. septembra 1992. oca Janka zamenjuje o. Dojčilo Vlajković. O Dojčilo, pored Amsterdama, ponovo počinje služiti u Roterdamu, Najmehenu i Hengelu. U periodu njegovog boravka, pored duhovnog i organizacionog razvoja, dosta se radilo i na prikupljanju i slanju humanitarne pomoći našem stradalnom narodu za vreme rata a i kasnije. Obilaženi su haški osuđenici, osnovano Kolo Srpskih Sestara Majka Jugovića, kupljena je crkva u Emenu, itd. Tih godina i u samoj eparhiji došlo je do reorganizacije. Radi lakšeg vođenja i upravljanja ogromnim prostorom tadašnje Evrope od Zapadnoevropske osnovano je par eparhija. Tako je odlukom SAS SPC 31. maja 1994. godine osnovana, da tako kažemo, „nova“ Eparhija zapadnoevropska sa sedištem u Parizu i teritorijama koje danas pokriva.

Početkom 1997. godine dolazi do događaja koji će umnogome uticati na razvoj naše parohije. Od 1. januara pomenute godine više nije bilo mogućnosti da se koristi bogoslužbeni prostor Crkve Svetog Nikole a narede godine, episkopskom odlukom, postojeća parohija Svetog Nikole koja je tada obuhvatala čitavu Holandiju podeljena je na dve parohije:

1) Parohija Svetog Nikole-Amsterdam

2) Parohija Svete Trojice-Roterdam

Od 29. februara 2000. godine, umjesto oca Dojčila na mesto paroha amsterdamskog privremeno dolazi o. Velizar Rakić koji zbog mnogobrojnih obaveza u Briselu nije redovno služio u Amsterdamu već ga je menjao sveštenik Jakov Marković iz Pariza (kasnije paroh briselski).

Bilo je to vreme kada su službe bile poprilično neredovne jer se usled slabe finansijske situacije koja je nastala odvajanjem Roterdama te plaćanjem većih zakupa za iznajmljivanje bogoslužbenog prostora, nije moglo rešiti pitanje stalnog sveštenika. Pošto nije bilo stalnog mesta bogosluženja, služilo se gde su to mogućnosti dozvoljavale. Tih godina, možemo slobodno reći, Amsterdam je bio kofer parohija.

Otac Nikola Todorović, prota Voja Bilbija samo su neki od sveštenika koji su bili pastiri ove parohije ali sticajem okolnosti nisu se puno zadržali tu. A kada god nije bilo sveštenika, uvek bi tu bio onaj kome ova parohija mnogo duguje, bar kada njen bogoslužbeni život u pitanju-stari i dobri otac Velizar.

Uporedo sa rešavanjem pitanja stalnog paroha, verni narod i Uprava parohije konačno su uspeli da reše pitanje bogoslužbenog mesta. U Zandamu, gradu koji se severozapadno graniči sa Amsterdamom, nađena protestantska crkva koja je odgovarala potrebama našeg vernog naroda. Voljom Božijom i dobronamernošću protestanata ugovor je konačno potpisan 3. novembra 2005. godine.

Nakon kupovine hrama, parohija je pokušavala da dovede i stalnog sveštenika ali situacija je bivala ista. Dođu, kratko se zadrže i odu. O. Dušan Stefanović; zatim o. Duško Spasojević koje je kratko opsluživao parohiju da bio opet za paroha amsterdamskog bio postavljen o. Velizar Rakić.     

Na Lučindan 2009. za paroha amsterdamskog dolazi o. Dušan Erdelj. Za vreme službovanja oca Dušana Erdelja na parohiji, donji deo crkve i oltar su  fresko pisani što je znatno prolijenilo ambijent u samoj crkvi, urađene su ikone na ikonostasu i postavljen je krst na crkvu 2013. godine. Takođe, dosta humanitarne pomoći je prikupljeno i poslato u maticu prilikom poplava 2014. godine.

Ono što je takođe vredno pomena je, da je u ovom periodu s vremena na vreme, tada kao jeromonah, na svom arhipastirskom putu, svoje molitve Bogu uznosio i na Prestolu ovog hrama liturgiju služio naš episkop Justin.

Umjesto oca Dušana, od 24. januara 2016. dužnost paroha amsterdamskog preuzima jeromonah Sava Mirić. Za vreme oca Save izvršen je reprogram otplate hrama koji bi, Bože zdravlja trebao da se završi 30. juna 2024. godine, delimično je popravljena krovna konstrukcija na crkvi i iznad male sale, itd.

Nakon o. Donalda Pokrajca, o. Marka Dabića, pokušaja da se dovede o. Vuk Milišić za stalnog paroha jer o. Sava, zbog svojih obaveza u matici nije mogao konstantno da bude prisutan tu, marta 2018. godine stiču se uslovi da za paroha amsterdamskog dođe o. Nenad Ilić.

Nećemo puno pogrešiti ako kažemo da parohija po prvi put dobija stalnog sveštenika u punom smislu. Dakle, nekoga ko će konstantno biti dostupan vernom narodu i najbolje poznavati kako parohija funkcioniše. Sveštenik je uvek tu-prisutan na samoj parohiji. Organizuje se još veći broj van bogoslužbenih aktivnosti a broj vernog naroda na bogosluženjima se povećava. Preuređene su sale u parohijskom centru, urađena nova kuhinja u maloj sali, popravljena je stolarija i predulaz u parohijski centar, sa radom je opet počela srpska škola, itd. Sav taj razvoj na žalost, prekinula je epidemija korona gripa kada dolazi do skoro potpunog zastoja na parohiji (kao i svugde) ali, slava Bogu, parohijski život je ponovo počeo da biva kakav je i bio pre toga.

U međuvremenu se upokojio episkop Luka a njegov pastirski rad u vođenju eparhijom ali i ovom parohijom nastavlja episkop Justin. Od 1. februara 2023. godine otac Nenad odlazi u penziju a episkopskim aktom od 24. januara ove godine na njegovo mesto dolazi o. Dušan Vučić koje je trenutni paroh amsterdamski.     

U ovoj kratkoj istoriji, sem imena episkopa i sveštenika druga nisu pominjana. A zašto? Zato što ne bi bilo lepo da se neko ističe jer samo Gospod dragi zna ko je, koliko i na koji način doprinosio ovoj parohiji. I danas, kada već imamo treću generaciju koja posećuje ovaj hram, Gospod ne prestaje da šalje ljude koji ovu Crkvu pomažu na razne načine. Kao prva holandska parohija, može biti ponosna što je “rodila” sina koji je izrastao tako da je danas spreman da on pomogne njoj kada god treba-Roterdam, što je dala ćerku Najmehen koja je rodila mnogu decu (Den Boš, Breda, Ajndhoven), sina sa prelepim domom-Emen. Utreht koji raste i jednog vitkog i samostalnog čoveka. I dabogda da se ovaj niz u budućnosti nastavi.

Foto: Eparhija zapadnoevropska

I tu smo draga braćo i sestre gde smo. Da li je moglo gore nećemo nikada saznati a da je moglo bolje – sigurno jeste. Sigurno je i to da treba da učimo na vlastitim greškama, da se složimo prije svega, ostavimo na pragu ove parohije vlastite interese i sve ono što je negativno i ne služi dobru crkve. Ne možemo svi biti isti ali možemo da ne urušavamo ono što su nam Gospod i Sveti Nikola dali. Nemamo pravo na to i što je još važnije, nemamo blagoslova za to. Često se pitajući zašto je ova parohija ponekad išla stranputicama i dolazila do toga da se u njoj Liturgija neredovno služi dolazio sam uglavnom do jednog odgovora-zato što su se tada radile i dešavale stvari za koje nije bilo blagoslova episkopa odnosno Crkve te su na taj način bile protiv volje Božije. A Gospod ne da da se skrnavi Dom Božiji i onda opominje na razne načine.  U ovaj hram svako je dobrodošao a da se brine o njemu samo onaj koji će ga sa blagoslovom Crkve čuvati i paziti više od svog doma jer ovo je Dom Božiji.

Sve više, okruženi sistemima poremećenih vrednosti, kada vidimo ovu dečicu koliko se trude, kako se ovaj hram obnavlja, prije svega duhovno, kada se dobri ljudi slože, ne možete a da ne osetite da se ne nalazite u jednoj oazi mira. A uvek je bolje biti u miru nego u pravu. Mnogo je ljudi kojima treba dati šansu da se ugrade i postanu deo istorije ove parohije da bi ona bila bolja i pokazala sav svoj potencijal. A da li će to biti, to zavisi od Vas dragi parohijani i zato, pomolimo se na kraju našem zaštitniku Sv. Nikoli i Putovođi Gospodu.  Nešto slično će otpevati i naša dečica ubrzo:

I sada u ova vremena teška

budi nam pastir i moli se za nas

da rastemo skromni, hrabri i verni,

da obnovimo ovaj naš stari hram.

da budemo tvoji doveka sestra i brat,

Svetog Save potomak:

da kad porastemo budemo mi

Svetog Đorđa dostojani!

Moj Gospode,

ovu parohiju čuvaću ja!

to mu reci sad,

Sveti Nikola.

Kratka istorija parohije gledana očima sadašnjeg sveštenika

(o. Dušana Vučića)