Veliki zaljubljenik u duhovnu muziku Slađana Borota, je sa svojom starijom sestrom Aleksandrom osnovala ženski vokalni duet Krin. Postale su i poznate po traganju za tradicijom svoga naroda iz davnina, po odabiru pesme lirskog karaktera sa prostora Kosova i Metohije i južne Srbije. Naša sagovornica Slađana Borota je posebnu ljubav pokazala prema duhovnim pesmama Svetog Nikolaja Velimirovića, nastale između dva svetska rata i koje su ostale u sećanju monahinja. Posećivala je mnoge manastire širom Srbije i sakupljala pesme kako bi ih sačuvala od zaborava. Osnovala je brojne horove koji neguju duhovnu muziku. Svoje iskustvo prenela je i pravoslavnim monahinjama antiameričkog porekla, koje žive u manastiru Mala Gospojina u Godoncourtu u Francuskoj. Bavila se negovanjem i izučavanjem tradicionalne muzike u Srpskom kulturnom društvu Izvor iz Pariza pri hramu Svetog Save u francuskoj prestonici, gde je osnovala žensku pevačku grupu. Sa Slađanom redakcija medijskoj portala Rasejanje.info je razgovarala o duhovnoj muzici, radu na očuvanju starih srpskih pesama, prezentovanju srpske duhovne muzike strancima, radu sa srpskim rasejanjem….
Šta za Vas znači duhovna muzika, šta je bilo presudno da počnete da se bavite njome?
– Duhovna muzika je nas izvor, ona označava duhovni identitet bića. Kroz nju se učimo, vaspitavamo, smiravamo, popravljamo, molimo. U sebi sadrži sve elemente da uzrastamo u svakom dobru. To je lepota koje se ne može opisati niti uporediti ni sa čim zemaljskim. Upravo je to prepoznavanje i taj susret odredio moj put. Taj izvor je neiscrpan, nikada ne prestaje.
Od kada se bavite muzikom?
– Muzikom se bavim odavno, više od dve decenije. Po upisu na Teološki fakultet susrela sam se sa lepotom i značajem duhovne muzike kod Srba i pravoslavnih naroda. 2000. godine snimila sam privi profesionalni cd – Duhovna lira. Tada i počinje moj koncertni rad i počinjem sa profesionalnim školovanjem glasa. U tom periodu susrela sam i moju profesorku pevanja Vesnu Milovanović Preođević, sa kojom provodim dve decenije radeći na vokalnoj tehnici glasa, interpretaciji i dikciji.
Slađana Borota, foto: lična arhiva S. Borota
Kakav je Vaš odnos prema tradiciji?
– Tradicija je čuvar identiteta jednog naroda. Ona je predanje, podsećanje na našu prošlost, treba da negujemo i živimo tradiciju svog naroda i svojih predaka. U tradiciji su utemeljene najlepše vrednosti, to je nasleđe koje se prenosi sa pokolenja na pokolenje. Ono nas čini da postojimo. Da čuvamo, negujemo i poštujemo nasleđe naših predaka. Koncert „Putovanje Srbijom kroz vekove” u Parizu završila sam rečenicom: „Tradicija jednog naroda nije samo slika vekovne prošlosti, nego i snaga sadašnjosti i temelj naše budućnosti…. ”
Kada ste shvatili da je jako važno sačuvati mnoge naše pesme od zaborava? Kako je bilo učiti od monahinja?
– Pesmarica Duhovna lira koju je stvorio i zapisao Sv. vladika Nikolaj Velimirović i drugi nepoznati narodni autori između dva Svetska rata je bila velika prekretnica u mom životu. Njenu važnost otkrila sam dok sam radila kao muzički pedagog i veroučitelj u unutrašnjosti Srbije u Kosjeriću, Arilju, Raškoj i u Beogradu. Osnovala sam nekoliko dečijih i omladinskih horova i kroz malu decu sam otkrila važnost duhovnih pesama. Kako deca, tako i odrasli, u stvari sve generacije pevale su pesme iz Duhovne lire. Opevano je Jevanđelje, Srpska istorija i Pravoslavlje, koji odišu moralom i ljubavlju, sve kako je vladika Nikolaj opevao.
Nakon nekoliko godina snimila sam prvi profesionalni kompakt disk Duhovna lira. I od tada sam počela za traganjima Duhovne lire. Monahinje su tada bile žive ali već u devetoj deceniji života mati Evstolija iz manastira Koporin i mati Kaliopa iz manastira Vavedenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. One su lično poznavale vladiku Nikolaja. Monahinje Evstolija i Kaliopa su bile svedoci rađana Duhovne lire. Monahinje iz manastira Ćelije kod Valjeva su prve snimile kasetu sa pesmama Duhovne lire. Selo Krnjevo gde je bio centar Bogomoljačkog pokreta gde se negovala, stvarala i čuvala Duhovna lira. Za mene su to bili vrlo dirljivi susreti sa monaštvom. Pred njima sam osećala ogromno strahopoštovanje. One su podučavale i pričale o stradanju, o ratu, o pokajanju i svemu onome što nas čini ljudima. Ja sam od njih dobila veliko bogatstvo, pesme su dalje nastavile da žive, mnoge su snimljene, pevaju se i prenose na buduća pokolenja. Duhovna lira kako u prošlosti tako i danas prenosi se kao predanje sa pokolenja na pokolenje.
Vaše znanje rado prenosite. Interesantno je da ste obučavali i monahinje na jugu Francuske?
– Jedno vreme sam živela u Parizu i na poziv blaženopočivšeg vladike Luke Kovačevića. Odlazila sam u manastir Mala Gospojina u Godoncourt gde su živele monahinje koje su latinoameričkog porekla i pripadaju jurisdikciji naše Srpske pravoslavne crkve. One su se spremale za svoj prvi dolazak u Srbiju i želele su da nauče srpsko pojanje i Duhovnu liru vladike Nikolaja. Želja im je bila da kada dođu u manastir Žicu poju zajedno sa monahinjama na liturgiji. Sa njima sa provela nekoliko godina. Često sam odlazila u manastir i radila sa njima, pri tom sam stekla divno iskustvo.
Foto: Savez Srba Francuske
Koliko često imate mogućnost da prezentujete našu muziku strancima?
–Tokom dve decenije moga rada imala sam dosta velikih i značajnih koncerata pri evropskim muzičkim festivalima koji prezentuju muziku sveta. Poslednji koncert je bio u aprilu u Parizu, „Faites entrer les musiciens” in a tom pposlednjem koncertu prvi put sam imala priliku da prikažem i deo naše divne, velike i slavne istorije. Pored pesama Stare Srbije čitala su se žitija Nemanjića, Sv. cara Lazara i Sv. despota Stefana Lazarevića, govorilo o Prvom svetskog ratu, o Milunki Savić, našim naučnicima a među njima i o Nikoli Tesli.
Kada našu kulturu i tradiciju predstavljate strancima šta im prvo naglasite?
– Da je to je velika privilegija i čast, da se predstavlja svoja zemlja, svoj narod, istorija, tradicija, sve ono što nam je najvrednije. To je prilika da pokažemo naše bogatstvo koliko je ono samo ogromno. Želimo da našu tradiciju kao njeno istinsko poreklo smestimo u svetsku muziku po njenoj vrednosti, lepoti, kvalitetu i vekovnom postojanju. Da onima koji ne razumeju naš jezik, razumeju osećaju i prepoznaju našu emociju i našu muziku koju prožimaju vekovi i vekovi.
Zaveštanje Stefana Nemanje o pesmi: „I pesma, čedo moje, pesma i svirka čine narod. Svaka ptica svojim glasom peva. I svaki narod ima svoj glas i svoju pesmu po kojoj se poznaje”.
Imate i puno dodirnih tačaka sa našim rasejanjem. Radili ste izvorno pevanje sa društvom Izvor iz Pariza.
– Usledio je još jedan poziv, da učestvujem u osnivanju Srpsko kulturnog društva Izvor iz Pariza, pod okriljem crkve Sv. Save u francuskoj prestonici i da vodim pevačku grupu koja će negovati duhovnu i tradicionalnu pesmu, kao i pesme koje pripadaju koreografijama.
Po osnivanju, SKD Izvor tek formirano na Evropskoj smotri srpskog folklora osvojilo je prestižno drugo mesto sa koreografijom Grgeč. U Izvoru sam imala divnu pevačku grupu devojaka, koje su krasile liturgije, praznike i sve kulturne događaje, koje su pratile rad rasejanja u Parizu. Pored pevanja radili smo na prepoznavanju pravih vrednosti, da se ukinu ili „ne igraju” koreografije koje predstavljaju paganskog običaje. Da pričamo srpski jezik, da se čitaju knjige, da se zna o Svetom Savi, o krsnoj slavi, o našim slavnim i velikim ličnostima. Tada se rodila humanitarna akcija „Srcem za srce Srbij”, posvećena deci sa Kosova i Metohije.
U to vreme KUD Mladost iz Pariza pokrenuo je divnu ideju, da se folklor izmesti u francuska pozorišta. Da se kreiraju folklorni spektakli koji će biti vezani za srpsku istoriju, kulturu, tradiciju, duhovnost. Pozvali su SKD Izvor i pevačku grupu. Zajedno smo učestvovali na divnim projektima koji i danas žive. SKD Izvor postoji i danas vredno i kvalitetno radi. I ostale su uvek čvrste veze koje su počele pre 20 godina. Radila sam samo sa SKD Izvor u Parizu.
Zajednički nastup u Parizu je bio Milinkom Ivanovićem
Foto: lična arhiva S. Borota
Šta mislite o srpskom rasejanju?
– U našem rasejanju postoji jedna divna energija mladih ljudi i oni koji su rođeni tamo i koji su se doselili radi školovanja i zaposlenja. U dijaspori folklor zauzima najznačajnije mesto kako kod roditelja i tako i kod dece. Folklorna društva su divne organizacije koje su čuvari naše tradicije i stvaraoci velikih i divnih poduhvata i dela.
Koja bi bila Vaša poruka srpskom rasejanju?
– Da u rasejanju budu uvek ujedinjeni, u dobrim delima, u napredovanju, da čuvaju svoju veru, jezik i pismo. I da su uvek pod okriljem svoje Srpske pravoslavne crkve. Podsećam i na Zaveštanje Stefana Nemanje o jeziku: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?” i o pismu: „Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca ne može se nazvati narodom”.
Kakav je Vaš odnos prema pravoslavlju?
–Nema veće časti pod nebom nego bit član pravoslavne crkve. Niti imati pouzdanijeg puta kojim pravoslavlje narod vodi. Sveti Sava je najumnije biće u korenu naše vere. Sveti Stefan Nemanja, Sveti Sava i svi Nemanjići i Hrebeljanovići, kao i svi svetitelji utemeljili su naš duhovni, verski kulturni identitet kroz veru pravoslavnu. Srpski narod je obilato darivan svim blagodatima i zemaljske i nebeske lepote. Da se kroz pravoslavlje vaspitavamo, da pravoslavljem živimo i da pravoslavlje ispovedamo.
Da li za svoju dušu volite da slušate i druge vrste muzike?
– Muzika uz koju smo odrastali, muzika bivše Jugoslavije 70 – 80 godine, tu je mnogo muzičkih ličnosti koje su obeležile to muzičko vreme i uvek vrlo rado slušam.
Volim one koji stvaraju, Grkinju Elenu Karaindrou, Nemanju Radulovića, posebne glasove koji su jedinstveni u svetu Lorena Mek Kenita. Zatim Mariza dos Reis Nunes, čuvenu portugalsku fado pevačicu. A volim i rustične glasove koji su posebni, koji ne kopiraju nikoga nego su svoji u autentičnosti, Amiru Medunjanin „Pjevat ćemo šta nam srce zna”. Volim školovane vokale. Moj vokalni uzor operska diva Džoan Saterlend. Takođe volim gruzijsko polifono pevanje, vizantijske horove, bugarske tradicionalne horove i tradicionalne vokale. Volim i ono što je postignuto istraživanjem, radom, stvaranjem ono što je posebno, što se rodilo u prirodi i tako sačuvano i ostalo, kada se muzika interpretira i dodirne dušu. To je najlepša muzika.
Sveti vladika Nikolaj je rekao dok telo stari ljudska duša i ljudski glas nikada ne stare.
Da li svirate neki instrument?
–Poznajem osnove klavira i sluzim se za potrebe vokalnih radionica. U stvari, moj instrument je moj glas.
Više od dve decenije školujem se. 2002. godine započela sam školovanje koje traje do današnjih dana i to na tehnici i postavi glasa u „Studiju za muziku” Vesne Predojević Milovanović, glumice, prvakinje mjuzikla i operete u muzičkom pozorištu na Terazijama u Beogradu koja je i redovni profesor na Akademiji Dramskih umetnosti u Novom Sadu.
Vokalna tehnika glasa, kao i interpretacija i dikcija je jedan složen i zahtevan proces. Vokalno školovanje počinje uz pomoć vokalne tehnike, konsonanata i različitih vokaliza i melodijskih oblika, sa abdominalnim disanjem, to zahteva mnogo godina rada i strpljenja.
Na poslednjem koncertu u Parizu, jedan Parižanin mi je rekao da je bilo mnogo momenata tokom koncerata, kada nije razlikovao šta je vokal, a kada frula. To je za mene bila najlepša i najdragocenija pohvala. Da se glas izjednači sa instrumentom.
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
