In memoriam Radojica Kuzmanović, koreograf, nekadašnji direktor ansambla Kolo

Mladi iz KUD Kikac igrali u čast svoga „Direktora“!

Treće mesto na smotri Saveza srpskog folklora Švajcarske, održanoj minulog vikenda u Ditikonu kraj Ciriha, igrači Kulturno umetničkog društva Dobrosav Radosavljević Kikac iz Bazela posvetili su nedavno preminulom koreografu Radojici Kuzmanoviću. Oni su posle nastupa u Ditikonu na svojoj Fejsbuk stranici napisali da svoj plasman posvećuju Radojici Kuzmanović: „Hvala ti na svemu, Direktore!“. Na smotri su izveli njegovu koreografiju Igre iz Raške. „U ime svih nas zahvaljujemo se velikom čoveku, koji je (prethodne) cele nedelje trebao biti sa nama, ali je sudbina, nažalost, drugačije odlučila.“

Pored trećeg mesta oni su osvojili i specijalnu nagradu za koreografiju najbližu izvornom stvaralaštvu. Oni će zajedno sa još deset ansambala iz Švajcarske, koji su izborili plasman na nedavnoj smotri, učestvovati na Evropskoj smotri srpskog folklora, 8. i 9. juna u Beogradu.

Kao i na kvalifikacionoj smotri, tako će i u Beogradu igrati za Radojicu. Mnoge naše ljude, posebno članove Kikca iz Bazela je poprilično zabolelo što se o smrti Radojice pisalo vrlo malo, a samo svojim koreografijama, kojih je osmislio preko 30, je mnogo zadužio srpski narod.

Igračku karijeru je započeo sa 14 godina. Bio je jedini u Kolu koji je bio ne samo igrač, već i direktor, a do svoje smrti i predsednik Upravnog odbora.

Svi koji su igrali, sarađivali, učili ili družili se sa Radojicom Kuzmanovićem, imaju samo lepe reči o njemu. Veliki umetnik, veliki čovek koga je ljubav prema folkloru vodila svuda, boravio je i podučavao mnoge ansamble, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već i po Evropi i severnoj Americi. U poslednje vreme dosta je bio na Kosovu i Metohiji, gde je intenzivno radio sa članovima ansambla Venac iz Gračanice. Svoje ogromno iskustvo i znanje sve do iznenadne smrti nesebično je delio sa svima, sa kojima je radio. Mnogim generacijama u rasejanju je na pravi način preneo ljubav prema tradiciji, igri i pesmi svoga naroda i radom i harizmom doveo je sve ansamble na visok nivo. U svojim sredinama njihov kvalitet se veoma ceni kao na primer kod KUD Kikac iz Bazela i KUD Oplenac iz Toronta.

„Zauvek nas je napustio naš veliki prijatelj i umetnik, pedagog od koga su mnoge generacije Kikca na najbolji način učile kako se neguje tradicija i kultura srpskog naroda. Direktor, kako smo ga i mi, kao i veći deo folklorne javnosti, oslovljavali, ostavio je nemerljiv doprinos u umetničkom i scenskom oblikovanju našeg Ansambla. Uvek vedrog duha, nasmejan, sa posebnom pozitivnom energijom koja je iz njega zračila, jako dobro je znao da nas motiviše i iz nas izvuče ono najbolje na sceni” reči su koje su folkloraši Kikca posvetili Radojici.

Koreografiju igara, pesama i svadbenih običaja iz oblasti koju je posebno poštovao i cenio, nažalost, nije dočekao da odgleda kod Kikca. „Svaka proba pred smotru, odigrana sa setom i suzama u očima, iznova nas je podsećala na druženje sa njim, na njegove savete, odmerene kritike, pošalice i energiju kojom je sala u tim trenucima zračila “. Igrači su dodali da su na poslednjoj smotri igrali sa širokim osmehom na licu, upravo onako „kako bi i Direktor želeo da se igra u njegovu čast“.

Miodrag Lukić iz Soloturna, koji je već nekoliko decenija aktivan u društvu Kikac je dugogodišnji prijatelj Radojice Kuzmanović. „Radojica je preko 20 godina bio kao stalni član porodice i svi kako u mojoj porodici tako i u Kikcu su ga poštovali kao člana porodice. Jednog tako velikog poznavaoca i poštovaoca naše kulture i folklora, koji je naučio tolike generacije da igraју, svi su voleli i ne mogu da prebole njegovu smrt. Skandalozno je da o smrti Radojice nije bilo ni reči na televiziji – o čoveku sakupljaču naše kulture, naših dobara. On je širio našu kulturu u rasejanju kako se mi kao narod ne bi izgubili i da bi znali ko smo i koje su tradicionalne vrednosti našeg naroda“, rekao je Lukić.

On se u razgovoru za portal Rasejanje.info prisetio anegdote vezane za Radojicu. A dogodovština je imao dosta. Prilikom jedne posete Radojice i članova orkestra iz Užica, Miodrag Lukić je bio bolestan. „Strahovito me je stegao grip. Radojica je rekao da mora da mi napravi lek. Specijalan za mene. Uzeo je i skuvao crno vino. Pre nego što je meni dao, rekao je da on mora da proba. Nije bio siguran, pa je pitao članove orkestra, da li je dobro spremio – i dok su svi probali, za mene nije ostalo ništa. Moj lek je poslužio drugima i raspoloženje im je bilo odlično. Mnogo smo se tada smejali“. Miodrag Lukić naglašava da je Radojica Kuzmanović bio čovek koji je znao sve da nasmeje – i decu i odrasle. „Istovremeno je bio i učitelj i direktor i pravi roditelj svakom koga je učio da igra. Interesantno je, da kod njega nikada nije mogla da se primeti mržnja ili zao pogled. Uvek je bio nasmejan, veseo i pozitivan. Kada nekome nije išlo sa igrom, nikada ga nije prekorevao, već je uvek govorio „hajdemo još jednom – uspećeš. Bio je veliki čovek, ne samo za nas u rasejanju, već i u Srbiji i pamtiće ga mnoga pokoljenja“, naglasio je Miodrag Lukić.

Redakciji Rasejanju.info javili su se mnogi, koji su Radojicu ili poznavali, ili su pratili njegov rad. Skoro svi su istakli da su ga krasile neposrednost, toplina i ljudskost. Takođe je rečeno, da je bio umetnik čija znanja i stav su se naslućivali u svakom stavu, koraku ili gestu.

Milorad Jancer iz Švebiš Gminda u Nemačkoj je i dalje u neverici da Radojice više nema. „Tuga, bol i suze… i neverica“ opisuje Milorad šta oseća pri pomisli na Radojicu. „Otišao je jedan od najvećih umetnika srpskog folklora. Čast mi je da sam ga poznavao i da smo sarađivali. Dok sam bio sekretar Saveza srpskih udruženja Nemačke bio je čest gost na našim smotrama kako u Nemačkoj tako i u Evropi. Bio je strog ali pravedan. Uvek je bio spreman da pomogne. Srpski folklor u Srbiji, Evropi i svetu je izgubio divnog čoveka i velikog prijatelja“, istakao je Jancer.

Ne samo u rasejanju, već i u Srbiji, mnogi žale za preranim odlaskom Radojice Kuzmanovića. Među njima i Aleksandar Aca Gavrilović iz Valjeva, čiji je talent Radojica otkrio. Gavrilović, koji je danas nastavnik harmonike i na srpskoj muzičkoj sceni poznat kao jedan od najboljih korepetitora koje Srbija ima, je teško je podneo Radojicinu smrt. Kuzmanović ga je zapazio na jednom festivalu u Valjevu i pozvao u Kolo. Tako su počeli saradnju i neprekidno su sarađivali do pre dve nedelje.

„Mnogo sam od njega naučio, ne samo u teoriji, već i primenu u praksi. Privatno smo bili jako dobri prijatelji. Mnogo je uspomena ostalo. U jednom trenutku, dok sam radio u Baletskoj školi, a pre njegovog odlaska za Kanadu, svako jutro smo kafenisali. Ko pre ustane taj bi zvao. Ipak, jedno jutro me je pozvao neobično rano, kada je hteo da mi saopšti da odlazi za Kanadu. „Baćo, evo, stavljam kafu, požuri, imam nešto važno da ti pričam“. Svaki put kada bi se vratio sa puta, nije moglo da se desi da se ne vidimo bar na sat vremena. Svakodnevno smo se čuli i meni je bilo veoma drago što je Radojica imao veliko poverenje u mene kako na privatnom tako i na stručnom planu. Sama činjenica da ga više nema je zaista šokantna za mene. Oca sam izgubio pre četiri godine i sa Radojicom sam bio toliko prisan, da sam ga doživljavao kao drugog oca. Vest da nema i moga Baće me je potpuno slomila. Čuli smo se dok je bio na Kosovu i trebali dan posle njegove smrti da se vidimo. Nažalost, nije me zvao moj veliki umetnik, vizionar, pedagog, stvaralac i kreator“ ispričao je Aleksandar Gavrilović.

Radojica Kuzmanović, rođen 24. marta 1955. u Kikindi, umro je 15. marta u Beogradu i to po povratku sa Kosmeta iz Gračanice, gde je radio sa folklornim ansamblom Venac. Za svoj doprinos u oblasti očuvanja i negovanja tradicionalnih umetnosti nagrađivan je najvišim priznanjima u zemlji i inostranstvu. Jedna od tih nagrada je i ona za životno delo Ansambla Kolo. Bio je stručni sagovornik o temema tradicionalne igre i koreografije. U serijalu izvorne narodne muzike i igre Šljivik bio je stalni član žirija. Na Pesmi Evrovizije, koja je održana u Beogradu 2008. godine, bio je angažovan kao koreograf. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana.