Širom sveta danas se obeležava Dan maternjeg jezika. Članice Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu, UNESKO, 21. februar proglasio je Međunarodnim danom maternjeg jezika, kao sećanje na studente koji su 1952. godine ubijeni u Daki, jer su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični jezik. Danas se govori oko 6000 jezika u svetu. Iz godine u godinu taj broj je manji i prema prognozama do kraja 21. veka odumreće više od polovine.
Maternji jezik se smatra delom kulturnog identiteta naroda, tolerancije i razumevanja. Briga o maternjem jeziku je način dokazivanja svesti naroda o vlastitom identitetu. Na žalost nivo jezičke kulture u Srbiji je veoma i slab i loš. Isto važi i za i pismenost.
Foto: arhiva Muzeja Vuk Dositej
O maternjem jeziku rekli su:
Duško Radović: „Volimo srpski jezik svakoga dana pomalo. Srpski jezik nema nikoga drugog osim nas”.
Moma Kapor : „Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika, obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju. Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike. Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski!”
Desanka Maksimović: „Da se nisam srodila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike melodije slične melodijama kakve se čuju u prirodi“.
Zaveštanje Stefana Nemanje kaže: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najnenznatniju reč svoga jezika. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod“.
O Dositeju i Vuku prenosimo redove iz Muzeja ova dva velikana (Muzeja Vuk Dositej)
Dositej Obradović bio je najobrazovaniji Srbin svoga doba, učitelj, prosvetitelj i književnik, prvi ministar prosvete, kao i začetnik borbe za uvođenje narodnog jezika u književnost. Mudrom Dositeju nije promakao najveći problem tadašnje narodne prosvete – srpska knjiga morala je biti napisana tako „da je razumeju svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i Banata (…) Ovo je prvi povod i uzrok, da se u meni velika želja začne i rodi da mi samo dotle Bog daruje život dok što srpski na štampu izdam i prekrasnim kćerma i sinovom roda mojega saopštim.“
Sledeći ovu ideju svoga velikog prethodnika Vuk Stefanović Karadžić uveo je u naše knjige živi, čisti, srpski govorni narodni jezik. „Ja sam iz ljubavi k Srpskome jeziku, i iz želje da bi mu se što brže pomoglo, prije nekoliko godine napisao i izdao na svijet Pismenicu srpskoga jezika, samo kao mali ugled kako Srblji sklanjaju imena i sprežu glagole. (…) Koji su sumnjali da što ne znadu, mogli su se čemu i iz nje poučiti; a koji misle da sve znadu, oni će se poderati onakovi kakvi su, makar im ko napisao sto najboljih gramatika“. Vuk je bio ne samo središnja ličnost naše kulture u XIX veku nego i jedan od najvećih poslenika sveukupne srpske književnosti. On je, kako je zapazio Jovan Skerlić, „sam izvršio nekoliko velikih poslova, od kojih bi svaki za se bio dovoljan za život drugog čoveka“.
