„Trudim da dete u sebi nikada ne utišavam“ – Dejan Aleksić


Dejan Aleskić je dobitnik mnogih nagrada:
Politikin zabavnik, Neven, Mali princ, Plavi čuperak….
Foto: arhiva D. Aleksić

Dejan Aleksić je poznati pesnik, dramski pisac i stvaralac književnih dela za decu. Autor je deset knjiga pesama, preko dvadeset (knjiga) za decu i knjige drame. Potpuni govor, Dokazivanje senke, Svagdaški čas, Jedino vetar… je deo naslova zbirki pesama. Dugme bez kaputa, Pustolovine jednog zrna kafe, Kad se razboleo Petak, Na primer, Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu, Muzika traži uši, Stižu bele, čuvajte se, Čudesni doživljalji Azbučka Prvog u trideset slova…. i mnogi ostali naslovi namenjeni su deci. Njegovi romani i pesme rado se čitaju ne samo u Srbiji i među našom decom u rasejanju već i u drugim državama. Pesme su mu uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački, rusinski jezik.

Dvostruki je dobitnik nagrada ,,Politikin zabavnik“ i ,,Neven“, a među značajnim priznanjima koja je dobio za književno stvaralaštvo za decu nalaze se i Nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Zlatno Gašino pero“, nagrada Radio Beograda, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, ,,Rade Obrenović“, ,,Plavi čuperak“, kao i međunarodna nagrada ,,Mali princ“. Živi i radi u Kraljevu. Kao pisac za decu, nastupa u školama, bibliotekama, kulturnim centrima, na brojnim festivalima. Imao je i nekoliko radionica sa našom decom u rasejanju. Za portal Rasejanje.info govori Dejan Aleksić.

Ježeva kućica Branka Ćopića mu je jedna od prvi pročitanih knjiga i ujedno najomiljenija
Foto: arhiva D. Aleksić

Kako ste se odlučili da postanete pisac za decu?

Oduvek sam bio radoznalog duha i bujne mašte, a gajio sam veliku ljubav prema čitanju. Kada se to sabere, imao sam dobre šanse da se ostvarim kao pisac za decu. Za mene je pisanje vrsta igre, kao pustolovina kroz predele i svetove koje sam stvaram.

Koja knjiga Vam je bila omiljena, a koji pisac?

Jedna od prvih pročitanih i ujedno najomiljenijih je Ćopićeva Ježeva kućica. Pomenuo bih i Nušićeve Hajduke, kao i pesme mnogih naših pesnika – Ršumovića, Lukića, Raičkovića… Ali najomiljeniji pisac mi je svakako Duško Radović. Kada je reč o stranoj klasičnoj literaturi, bio sam opčinjen romanom Guliverova putovanja, Džonatana Svifta i čudesnom Kerolovom knjigom Alisa u Zemlji čuda.

Da li su Vas kao dete roditelji „jurili“ da čitate?

Nisu morali. Bio sam dete u doba kada je za sve bilo dovoljno vremena. Danas nam se čini kako su deca zaokupljena mnogim vidovima površne zabave koja im troši previše vremena. To nije daleko od istine. Čitanje je posebna vrsta iskustva i mi pisci, pored svega, imamo i zadatak da ne dozvolimo da čitanje izađe iz mode. To bi bilo velika šteta.

„Današnja deca su s pravom zahtevni čitaoci“
Foto: arhiva D. Aleksić

Koju vrstu knjiga sada čitate?

Volim da čitam knjige svojih savremenika. Većina njih su mi dobri prijatelji. Vlada Andrić i Ljubivoje Ršumović i dalje pišu odlične knjige. Od mlađih čitam Uroša Petrovića, Branka Stevanovića, Jasminku Petrović, Vladislavu Vojnović i mnoge druge autore i autorke književnosti za decu. Od stranih pisaca ovog literarnog žanra posebno volim Nila Gejmena. 

Koliko često imate radionice sa učenicima i kako sa njima radite?

Vrlo često nastupam kao pisac za decu, u školama, bibliotekama, kulturnim centrima i na brojnim festivalima. To su, po pravilu, vrlo lepi i obostrano korisni susreti. Deca su neposredna publika. Zato se trudim da programibudu dinamični i interaktivni, da komunikacija bude dvosmerna.

Da li Vam je važna povratna informacija deteta?

Veoma je važna. Pisac za decu mora da bude u kontaktu sa svojim čitaocima, da oseti kako reaguju na njegove stihove ili prozu. Današnja deca su s pravom zahtevni čitaoci. Imaju na raspolaganju medije i sadržaje mnogo privlačnije od knjige i zato pisac mora da čuje kakvu bi literaturu voleli da čitaju, šta očekuju od knjige, kako je doživljavaju.

Nedavno ste imali susret sa decom u rasejanju u Frankfurtu. Pored Nemačke imali ste susrete i u…?

Slične susrete sam imao ranije u Švedskoj i Švajcarskoj. Na takvim programima se posebno potrudim da aktiviram decu koja se možda u svom jeziku ne osećaju baš sigurno, budući da žive i obrazuju van svog maternjeg lingvalnog prostora.

Kako Vam je izgledala radionica sa đacima iz i okoline Frankfurta?

Uživao sam da radim s našom decom u Frankfurtu. Prijala mi je njihova neposrednost i bilo je uočljivo da im je drago što se druže s piscem iz Srbije. To je jedan od načina da očuvaju znanje jezika i svest o svom identitetu. Verujem da to nije lako u jezički i kulturološki stranoj sredini. 

Dejan Aleksić sa učenicima iz Frankurta i okoline
Foto: arhiva S. Zrnić

Odakle Vam dolaze ideje za Vaša dela?

Ideje za pesmu ili priču oduvek sam nalazio svuda oko sebe. U svakodnevnom životu je obilje dobrih tema, a mašta mi samo pomaže da ih prepoznam i lepo literarno obradim. Za pisanje knjiga za decu potrebno je misliti na način deteta. Dečja logika je posebna i uključuje faktor imaginacije. Zato se trudim da dete u sebi nikada ne utišavam. To možda nije poželjno u svetu odraslih, ali bez toga se ne može uspešno pisati za decu.

Dobitnik ste mnogih nagrada – da li su Vam sve podjednako drage ili je neka draža?

Uvek je lepo kada ono što radimo biva nagrađeno. To svakom prija. Ja sam imao sreće da su moje knjige izazvale veliku pažnju i dobre ocene književne kritike. Najveća nagrada mi je, svakako, kada mi priznanje odaju sami čitaoci. Od formalnih priznanja posebno su mi drage nagrada ,,Politikinog zabavnika”, koju sam dobio dvaput i nagrada ,,Mali princ”.