„Opšti interesi treba da budu iznad ličnih“ – Svetlana Matić


Akademik Svetlana Matić živi i stvara u Beču
Nosilac je više nagrada i priznanja i Srbije i Austrije
Foto: arhiva S. Matić

U Beču gotovo da ne postoji Srbin koji nije čuo za Svetlanu Matić i njene aktivnosti. Profesor, pisac, pesnik, pedagoški savetnik, predsednik udruženja, veliki društveni aktivista, motivator… Rođena Beograđanka, završila je Pedagošku akademiju i Filozofski fakultet u srpskoj prestonici, kao i Visoku teološku pedagošku školu u Štrebesdorfu, pokraj Beča. U Austriji je stekla zvanje nastavnika pravoslavne veronauke. U Beogradu je radila kao nastavnik razredne nastave, a u Beču radi kao profesor maternjeg jezika u bečkim osnovnim školama. Predaje bosanski, hrvatski i srpski jezik. Učesnik je mnogobrojnih naučno-stručnih skupova i podnosilac referata i saopštenja. Saradnik je pedagoških časopisa i listova, kao što su „Učitelj”, „Prosvetni pregled”, „Spoji” itd. Po dolasku u Beč, bila je deset godina direktor marketinške službe na Radio telefonu 1510, koji je bio jedno od najpoznatijih, dugogodišnjih informativnih glasila na srpskom jeziku u Austriji.

Angažovana je kao pedagoški savetnik u Školskom savetu grada Beča, u savetovalištu Fabe, za decu migrantskog porekla sa prostora bivše Jugoslavije, koja imaju poteškoća u učenju i ponašanju. Dobila je specijalno priznanje za uspešan savetodavno-pedagoški rad od strane austrijskih školskih vlasti. Nagrađena je od strane Bečkog školskog saveta za izuzetno zalaganje i angažovanje u školskoj pedagoškoj praksi. U Srbiji je nosilac značajnih nagrada i priznanja, među kojima su Vukova povelja, Zlatna značka za nesebičan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u razvoju kulturnih delatnosti, specijalna plaketa Sima Cucić, književna nagrada Rastko Petrović… Autor je jedanaest knjiga. Redovni je član Prosvjeta-Austrija, Udruženja Sedmica iz Frankfurta, Društva književnika Vojvodine itd. Dopisni je član Srpske kraljevske akademije inovacionih nauka u Beogradu. Potpredsednica je Udruženja Vukova porodica. Osnivač je i predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva Vilhelmina Mina Кaradžić. Živi i radi u Beču. Za portal Rasejanje info govori o sebi i svojim aktivnostima.

Pisac, pesnik, profesor, veliki društveni aktivista, pegadoški savetnik…. Svetlana Matić je veliki ljubitelj umetnosti
Foto: arhiva S. Matić

Kako ste se odlučili da iz Beograda dođete za Beč?

Bila je to teška odluka. S obzirom da sam u to vreme radila kao nastavnik razredne nastave u OŠ „Filip Filipović” u Beogradu, uzela sam neplaćeno odsustvo i u naredne dve godine sam uspela, uz velike prepreke, da u Beču naučim nemački jezik i sredim boravišnu vizu i radnu dozvolu. Tada sam odlučila da ostanem u Beču.

Od kada se bavite pisanjem?

Počela sam da pišem još u osnovnoj školi, pa su neki moji pisani radovi još tada nagrađivani. Pisala sam iz hobija i uvek rado beležila šta se dešava u sredini u kojoj živim. Ozbiljniji pristup pisanju pesama imala sam u vreme kada sam pohađala 12. Beogradsku gimnaziju, kada su počela da pristižu i priznanja na gradskim i republičkim takmičenjima. Pesme sam pisala i čuvala i tek nakon završenog Filozofskog fakulteta sam počela da ih objavljujem u listovima i časopisima.

Autor ste jedanaest knjiga?  Da li biste neku posebno izdvojili?

Teško je piscu da bude objektivan, kada je u pitanju sopstveno književno delo i procena njegove vrednosti. Tada treba dati reč književnim kritičarima i čitalačkoj publici, koja to delo čita. Na mene je poseban utisak ostavila knjiga „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji“, koja je objavljena 2019. godine u  izdanju IK „Prometej” iz Novog Sada. Recenzent ove knjige, dr Vjera Rašković Zec, između ostalog, napominje: „Pesnikinja Svetlana pesnikinji Milici posvećuje pesmu, izvlači je iz tame zaborava i uvodi ponovo u srpsku savremenu literaturu. Osvetljava lik Milice Stojadinović Srpkinje, ne suhoparnom kritičkom analizom njenog dela, već toplom epistolarnom književnom formom, obraćajući se Milici direktno, intimno i toplo, ali sa dužnim poštovanjem. Ova knjiga Svetlane Matić nije ni esejistička proza, ni literarno-istorijski prikaz života i dela jednog pisca, već lepa bajka o ’vrdničkoj vili’. Forma prijateljske korespodencije omogućava da se bajka pretvori u fino metaforično tkivo, satkano od činjenica.”

Da li je nova knjiga u planu?

Nedavno je „Prometej” iz Novog Sada objavio knjigu „Srbi u Beču”, zajedničko delo dr Marka Lopušine i moje malenkosti. Knjiga je objavljena povodom pedeset godina potpisivanja Sporazuma o zapošljavanju jugoslovenskih radnika u Austriji. Beč je danas, sa više od 200.000 Srba, glavni grad iseljenih Srba. U knjizi su oživljene priče o pet vekova pa sve do danas, koliko srpski narod postoji u granicama austrijske države. Namera nam je, da se knjiga u narednom periodu prevede na nemački jezik.

Promocija i knjige i udruženja posvećeni Vilhemini Mini Karadžić
Foto: arhiva S. Matić


Kako je nastala Vaša knjiga „Pevam danju, pevam noću / Pisma Mini Karadžić”? Da li Vas je sredina u kojoj živite podstakla da se pozabavite životom Mine Karadžić ili je motiv bio drugačiji?

Živeći i radeći u kosmopolitskom Beču, u kome postoje uklesani tragovi srpske kulture, posebno mesto zauzima Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika, koji je pola veka ovde živeo, osnovao porodicu sa Anom Kraus i objavio svoja najznačajnija dela, kao što su: „Mala prostonarodnja slaveno-serbska pjesnarica”, Pismenica serbskoga jezika, „Srpski riječnik”, u „Novinama serbskim” izdaje „Srpske narodne pripovjetke”, „Narodne srpske pjesme”, izdaje zabavnik „Danica”, izdaje „Prvi srpski bukvar”, „Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa za Srpsku istoriju našega vremena”, prevodi „Novi zavet”, „Narodne srpske poslovice”, „Spis Crna Gora i Crnogorci na nemačkom jeziku” itd. U ovim i svim drugim poduhvatima vezanim za očuvanje srpskog narodnog jezika, pomagala mu je ćerka Mina, koja je uz brata Dimitrija, jedina preživela opake bolesti od trinaestoro Vukove dece. Mina je bila očev sekretar, vodila njegovu čitavu korespodenciju sa svim uglednim ljudima toga vremena i prevodila srpske narodne umotvorine na nemački jezik. Bila je muza Branka Radičevića, koji joj se u njen Spomenar upisao pesmom „Pevam danju, pevam noću”. To je bio povod da knjizi dam takav naziv.

Šta Vam se posebno svidelo kod Mine Karadžić?

Malo je poznato, da je Mina Karadžić govorila šest svetskih jezika, svirala klavir, bila uz Katarinu Ivanović naša prva slikarka, koja je naslikala preko pedeset portreta, ulja na platnu, akvarela, da je i sama pisala poeziju i na pravi način, zajedno sa ocem, koga je pratila do kraja života, doprinela da Evropa spozna srpska kulturna blaga toga vremena. Igrala je na Svetosavskom balu 1847. godine u srpskoj narodnoj nošnji i inspirisala austrijskog pesnika Ludviga Augusta Frankla da joj posveti pesmu.

Promovisanje kulturnih i umetničkih vrednosti Austrije i Srbije, sećanje na ličnost i delo austrijske i srpske književnice (Mine Kardžić) su jedni od glavnih ciljeva novoosnovanog društva
Foto: arhiva S. Matić

Šta Vas je podstaklo da osnujete društvo „Vilhelmina Mina Karadžić”?

S obzirom, da je našoj i austrijskoj javnosti malo poznato koliko je Mina Karadžić radila na povezivanju srpskog i austrijskog naroda, želela sam da svom novoosnovanom Društvu dam ime austrijsko-srpske književnice, slikarke i prevodioca, a ujedno i podsetim na teška vremena u kojima je Vukova ćerka stvarala, uz velike finansijske i udarce na ličnom emotivnom planu. Zahvaljujući njoj, mi danas u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu imamo priliku da vidimo Vukovu zaostavštinu, koju je Mina poklonila Kraljevini Srbiji. Zbog toga je moja knjiga „Pevam danju, pevam noću / Pisma Mini Karadžić” prevedena i na nemački jezik.

Koji su ciljevi novoosnovanog društva „Vilhelmina Mina Karadžić”?

Ciljevi Društva su, između ostalog, sećanje na ličnost i delo austrijske i srpske književnice, umetnice i prevodioca Vilhelmine Mine Karadžić, promovisanje kulturnih i umetničkih vrednosti Austrije i Srbije, organizovanje kulturnih događaja, kao što su: čitanja, koncerti, izložbe, ponuda različitih kulturnih aktivnosti za odrasle, decu i mlade, organizovanje takmičenja, radionica i seminara, predavanja i sastanaka, izleta, diskusionih večeri, uspostavljanje biblioteke, sprovođenje istraživačkih projekata, studija – jednom rečju, izgradnja mostova kulture između Srbije i Austrije i drugih zemalja. Jedan od najznačajnijih ciljeva Društva jeste postavljanje spomen-ploče na kući gde je živela Mina Karadžić u Beču.

Da li su po Vama Srbi integrisani u postojeće društvo u Austriji? Šta bi trebalo da bude bolje?

Srbi su izuzetno dobro integrisani u austrijsko društvo. To govore izjave austrijskih zvaničnika. Možda bi trebalo motivisati Srbe da se uključe u politički život Austrije i da na taj način budu u prilici da utiču na donošenje odluka vezanih za bolji status srpskog naroda u ovoj Alpskoj Republici.

Na jednoj o mnogobrojnih promocija svoji dela: Svetlana Matić
Foto: arhiva S. Matić

Koje hobije imate?

Volim da slušam muziku, pišem i provodim vreme u prirodi, kroz šetnju i trčanje. Nažalost, sve je manje vremena da se čovek posveti sebi, ali ne smemo zaboraviti latinsku poslovicu koja kaže: „U zdravom telu, zdrav duh”.

Koliko često odlazite za Srbiju? Imate li nostalgiju i kako je „lečite”?

Koristim svaku moguću priliku da odem u svoj zavičaj. Na svu sreću, Srbija nije daleko i Beograd je udaljen od Beča samo nekih 600 kilometara. Saobraćajne veze između dva velegrada su odlične, što nam olakšava put do rodnog kraja. Nostalgiju lečim čestim putovanjima, prijateljstvima i kontaktima, koje sam gradila godinama i koji ne prestaju, bez obzira na daljinu. Socijalni kontakti su vrlo značajni, jer čovek je pre svega, društveno biće. Naravno, digitalna pismenost, informatička revolucija i društvene mreže olakšavaju komunikaciju među ljudima.

„Opšti interesi treba da budu iznad ličnih”, poručila je Svetlana Matić
Foto: arhiva S. Matić

Koja bi bila Vaša poruka Srbima u Austriji?

Mislim da naši ljudi u Austriji treba da budu jedinstveni i složni kada je reč o opštim interesima vezanim za očuvanje srpskog jezika, kulture i našeg identiteta u rasejanju. Opšti interesi treba da budu iznad ličnih. Njegoš podseća: „Ja bih radije no išta na svijetu, vidjeti slogu medju braćom u kojima jedna krv kipi, koju je jedno mlijeko odgojilo i jedna kolijevka odnjihala”.