Maja Bulatović iz okoline Dortmunda veliki je i strasni i ljubitelj i stvaralac ikona

Nasmejana, pozitivna, šarmantna, lepa, talentovana, svestrana… samo je mali deo lepih i divnih osobina Maje Bulatović iz Vetena kod Dortmunda. Majka dva divna anđela svojim hobijem – slikarstvom, usrećuje i uveseljava ne samo svoju decu i njihove drugare već i ostalu, posebno srpsku decu u Dortmundu sa okolinom. Maja je, ovoga leta oslikala dečije igralište u porti hrama Svetog Luke u Dortmundu, koje je nastalo inicijativom nekoliko roditelja. Ali pre toga Maja je oslikala  u hramu svetoga Luka u Dortmundu u saradnji sa sveštenikom odlučila da prostor između ikona popuni zlatovezom u srednjovekovnom duhu sa motivima tipičnim za vizantijske hramove. Tim osveženjem ikonostasa vernici su izuzetno zadovoljni, što je velika satisfakcija za Maju.

Od kada zna za sebe držala je olovku u ruci. „Osećala sam potrebu da išaram bela prazna polja, kao na primer zidove”, počela je Maja svoju priču za portal Rasejanje.info. Svoje prve radove „objavila“ je na zidovima kod bake i deke u Rasovu kod Bijelog Polja u Crnoj Gori, gde je odrastala. Kasnije, kada bi preko raspusta dolazila kod njih svake godine bi babi u kuhinji nešto naslikala na zidu. „Dešavalo se da po dve godine ne kreće kuću jer im je bilo žao da prekreče  moja dela“, kroz osmeh ali i setu se prisetila naša sagovornica. Jednog leta je sestri od strica „išarala“ celu sobu konjima. „Obožavala je konje, pa sam joj sva četiri zida ulepšala konjima. Ona je bila oduševljena. Tog leta moje radove došao je da vidi i naš komšija slikar i nastavnik osnovne škole u Rasovu, sada na žalost pokojni Tomislav Tomo Miladinović. Meni kao detetu je bila čast što je jedan pravi slikar obratio pažnju na moje crteže. Vrlo lepo se izrazio o njima, što je za mene bila dodatna motivacija“, dodala je Maja.

Slikanje i crtanje doživljava kao prirodnu pojavu. Boje joj se same nameću kao i ideje. Kao dete slikala je sve ali najviše životinje sve do njenoj krštenja. A onda je odlazak na Ostrog i samo krštenje promenio Majina interesovanja. Zainteresovala se za ikone i stvorila se nova slikarska ljubav. „Dok sam ja te zlatne boje i zanimljiva lica radoznalo posmatrala primetila sam da je bilo puno dece koja su imala strah. I to strah od pogleda svetaca. Što mi je bilo krivo. Imala sam potrebu da im objasnim kako su ta lica mila i draga. A onda sam, u svojoj dečijoj glavi došla do zaključka da ih se boje jer im je njihov pogled bio strog. Tada sam imala osam godina i zarekla sam se da ću da počnem da slikam svece i da će im pogled biti blag, kako ih se deca više ne bi plašila. Želela sam da im jasno stavim do znanja da su dobri „ljudi“ u pitanju i da su mnogo toga dobroga uradili za svoj narod. I mislim da sam uspela u tome“, prisetila se Maja svojih početaka slikanja ikona. Prva ikona koju su naslikala odmah po krštenju bila je ikona Svetoga Save. Potom se slikala sve svece koji su bili na Ostrogu, a kasnije i ostale. Svojoj mami, kojoj je veoma zahvalna što je njena želja bila da bude krštena pod Ostrogom, jednog dana 2006. godine na zidu je naslikala Svetog Nikolu. „U dnevnoj sobi zid je bio prazan. I smetalo mi je. Ideja da naslikam Svetog Nikolu je bila jača od mene. Jednostavno sam počela da slikam. Sveti Nikola je mamina devojačka slava. Mama je bila oduševljena“, dodala je Maja.

Ne krije da je samouka. „Moji roditelji su imali nameru da me upišu u umetničku školu na Cetinju. Međutim bila sam jako stidljive i povučene prirode, pa sam se protivila. Odrasla sam u Nemačkoj i bila sam jako nesigurna na srpskom jeziku, tako da sam ostala u Nemačkoj“, rekla je Maja.

Njenu prvu sliku u gimnaziji u Engelskirhenu (gde je rođena) prodala je nastavnica likovnog, kada je bila u šestom razredu. „Bila je to „kopija“ urađena vodenim bojicama, poznatih suncokreta u vazni Van Goga, s tim što ja bila dodala još dva suncokreta. Bilo je to pre zimskog raspusta. Radovi sa časa likovnog su često ostajali u školi da se suše. Te godine je moja škola imala i štand na Božićnom bazaru našeg grada. Prodavali su se ručni radovi đaka. Nastavnici likovnog se taj crtež mnogo svideo, da ga je uramila i iznela na štand. O svemu tome ništa nisam znala. Saznala sam tek kada mi je saopštila da je tu moju sliku uspešno prodala za 200 nemačkih maraka. Tako da sam ja tada za školu zaradila 200 maraka, ne znajući ništa o tome“.

Svoju prvu umetničku izložbu ikona imala je u Bergnojštatu u jednom pozorištu u kome je osam godina radila kao šminker i sufler. Sama izložba je izazvala veliko interesovanje a Maja je sa ponosom pričala o svojim slikama kao i pravoslavnim svecima, koje je naslikala. Nemačke novine posvetile su joj veliki prostor i sam taj čin ju je ohrabrio da nastavi sa ikonopisanjem.

Pored slikanja bavi se i folklorom. Dok je živela u okolini Kelna bila je član KUD Ambasadora iz Kelna. „Pre šest godina prešla sam u KUD Srbija iz Dortmunda. Već tada sam želela da se preselim za Dortmund, jer mesto u kome sam živela nije imalo mnogo srpskih porodica. Počela sam da osećam sve veću čežnju za svojim narodom. Na kraju sam se i zaljubila i stvar je bila rešena“ kroz osmeh je dodala Maja. Nije krila da joj je u početku nedostajala parohija u Kelnu, kao i samo druženje posle bogosluženja. Ali vremenom se navikla i na Dortmund, kao i na novo društvo u dortmunskoj parohiji. „Dortmundska parohija, pogotovo sada pod ocem Danilom Dangubićem pruža mnogo ljubavi svojim parohijanima, pa je prava divota biti u njoj“, dodala je Maja.

Kada je počela da živi u Dortmundu vrlo brzo se saznalo za njeno ikonopisanje. Od tada ima stalno narudžbine. I sa ljubavlju ih radi i mnogo joj je drago što je ponovo počeo da se ceni ručni rad. „Ta trajnost i tradicija. Stvari  koje ostaju i mogu da se naslede… tako doživljavam svoj rad“, dodala je Maja.

Kada naslika ikonu uvek preporuči da se ona nosi u crkvu. „Da se osvešta, da malo ostane u crkvi. Da bude prava. Uglavnom su moje ikone donošene u hram apostola Luke u Dortmundu, gde ih je doskorašnji sveštenik Branislav Čortanovački rado osveštao. Na žalost nije mi se dešavalo da budem prisutna kada su ljudi odnosili ikone kuće, ali mi je preneto da nakon 40 dana kada dođu po nju, da ona postane još lepša, što mi je naravno drago“. Sa druge strane otac Danilo Dangubić ju je prvo upoznao preko ikone Svetog Nikole, koja je doneta u hram na osveštavanje, pa tek onda lično. „Vrlo mi je bilo drago i ujedno velika čast, kada sam se predstavila kod oca Dangubića. Rekao mi je da je moj rad ostavio na njega pozitivan utisak i to mi mnogo znači, posebno kada to kaže jedno svešteno lice. A tek kada sam dobila blagoslov od vladike Grigorija, da mogu da ukrašavam prostor iznad oltara u našem hramu u Dortmundu, mojoj sreći nije bilo kraja“. Dodaje da je celu na priču oko ukrašavanja hrama posebno ponosna jer je sveti apostol i evangelista Luka (koji je živopisao sv. Bogorodicu i koji se smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa) i svetac njene porodice.

Pre nego što počne da slika neku ikonu, posebno izuči lik i život tog sveca. „Učim o njemu. Zašto je postao ili postala svetac, postoje li simboli koji su važni i koji treba da se nalaze na ikoni… Priče tih ljudi su me uvek zanimale i bile su mi fascinantne. Važno mi je da znam koga slikam, dobijem osećaj, da ga dobro upoznam. A što se umetničke slobode tiče, nisam mnogo razmišljala o njoj. Boje biram intuitivno… Poštujem Sveca kojeg slikam. Upoznata sam sa njegovim zemaljskim životom toliko koliko se može saznati… Poštujem optičke karakteristike Svetitelja koje su stari majstori od davnih davnina slikali. Tako da zahvaljujući njima možemo barem da naslutimo kako su nekada izgledali“, dodala je Maja, za portal Rasejanje.info.

„Majka dvoje predivne dece, umetnica Marija Bulatović iz Vitena, svojom ljubavlju, trudom i umećem, postepeno oplemenjuje postojeći ikonostas hrama Svetog apostola Luka u Dortmundu. Naime, ona je u saradnji sa sveštenikom odlučila da prostor između ikona popuni zlatovezom u srednjovekovnom duhu sa motivima tipičnim za vizantijske hramove. Ornamenti floristike uz simboliku krsta i ikonografskih minijatura u narednom periodu će krasiti ionako dostojanstveni ikonostas dortmuntske parohijske crkve. Ovim osveženjem ikonostasa vernici su izuzetno zadovoljni, a sam pomenuti aktivizam uklopljen je u ostale aktivnosti koje je Parohija preduzela u prethodnom vremenu, nadahnjuju vernike za sve veću posetu kako svetih bogosluženja, tako i ostalih saborovanja u porti.
Iako Marija formalno nije akademski slikar, njen ikonopis ima prepoznatljiv stil i autentičan izraz i odiše nesvakidašnjom radošću i bogonadahnutošću“, napisao je sveštenik Dangubić o Maji, kojoj je kršteno ime Marija.

Pored ikona ima i druge radove, u kojima rado pokazuje svoje korene. „Ja jesam rođena i odrasla u Nemačkoj i vladam nemačkim pravopisom, govorim kao Nemica, ali to nisam. Ovde sam stranac i tako se i osećam“ rekla je Maja koja ne krije da u više navrata osetila diskriminaciju na svojoj koži i to upravo zato što je Srpkinja. Prvi put je to bilo u školi kada ju je zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije razdredni starina nazvao koljačem. „Bila sam u pubertetu i nisam mnogo slušala šta je pričao, ali kada je rekao da u razredu imamo Srbina koljača, svi su pogledali u mene. Tada sam shvatila da misli na mene. I tada je počeo moj horor. Deca su vršila nasilje nadamnom, oni koji su do tada bili dobro sa mnom okrenuli su mi leđa, kako oni ne bi imali problemi, zvali su me raznim pogrdnim imenima. Iako sam bila najbolja u razredu roditelji su me ispisali i te škole i upisali u drugu, u kojoj je bilo više stranaca. Zatim me je kasnije, dok sam radila u pozorištu jedno vojno lice napalo što sam Srpkinja i stalno mi je postavljao pitanje zbog čega smo toliko ponosan narod a treću put je bio u prodavnici, kada je bilo svetsko prvenstvo u fudbalu. Na automobilu sam imala srpsku zastavicu. Sa svojim detetom od nepune dve godine sam ušla u prodavnicu da bi jedan stariji Nemac počeo da me vređa, čak me je i verbalno napao što pripadam po njemu „lošem“ narodu. Smetalo mu je što sam etnički Srpkinja i rekao mi je da bi najbolje bilo da se vratim odakle sam i došla. Toliko je urlao na mene da je dete počelo da plače. Niko, ali baš niko, ko je bio u toj prodavnici nije pokušao da me zaštiti, da kaže bilo koju reč. Izgledalo mi je kao da gledaju sa odobrenjem. Još dok sam odrastala suočavala sam se sa temom šta to znači biti Srbin. Šta to drugi ne shvataju o nama i zašto se tako ponašaju prema nama. Zašto im smeta naš ponos. Počela sam da ispitujem svoje korene. Sve te odgovore sam naslikala, jer je to moj jezik. I tako su mi nastale slike  „Personifikacija srpske duše“ , „Teško nasledstvo“ i „Srbija i Evropa“.  Sve tri slike imaju i tekst, koji sam prvo napisala na nemačkom a potom i na srpskom“, ispričala je Maja i drugu stranu svoga odrastanja i unutrašnjeg sukobljavanja. „Te slike su ujedno bilo odgovor na sva ta postavljena pitanja zašto mi Srbi takvi i takvi. Te moje slike su pored ikona takođe privukle pažnju na izložbi u Gumersbahu“, dodala je Maja Bulatović. Već godinama umetnička zajednica Oberberg je poziva da učestvuje i svoje slike da prezentuju na izložbama u okviru Interkulturalne nedelje, što ona sa zadovoljstvom prihvata. Da dobrota pleni, otvara, leči, stvara čudesne puteve za još iste, Maja je pokazala i dokazala i zato je veoma omiljena u društvu i što je za nju još važnije omiljena je kao mama.

„Čemu su nas preci učili… Koliko su nas zadužili, za šta su se borili…. Nasledstvo, koje su nam ostavili… Tome čast podariti, od toga naučiti, to sačuvati… Znamo da je teško. Znamo li izdržati?“ – Maja Bulatović

Foto: arhiva M. Bulatović