Evard Rusijan – pionir vazduhoplovstva

Nedaleko od mesta koje stari Dorćolci poznaju kao Galebova stena, gde se u blizini nalazila i tikvara Ribarskog gazdinstva, na odbrambenom bedemu, pored kojeg savija stara Klanična pruga, nalazi se gotovo neprimetan spomenik Edvardu Rusijanu, pioniru vazduhoplovstva na ovim prostorima.

Edvard Rusjan rođen je u Gorici u Istri, tada u Italiji, 1886. godine. Zajedno sa bratom Josipom bavio se gradnjom motornih aviona, kojima je i sam pilotirao. Prvi let izveo je u svom rodnom mestu 1909. godine, samo šest godina posle prvog leta braće Rajt. U radu na konstruisanju i gradnji aviona sarađivao je sa Dubrovčaninom Mihailom Merćepom, sa kojim je radi popularizacije vazduhoplovstva i širenja ideje Jugoslovenstva došao u Beograd prvih dana 1911. godine, kako bi izveo promotivni let.

Na Božić, za kada je bio zakazan spektakl, dunula je jaka košava, pa je na nagovor svojih prijatelja, Edvard teška srca odlučio da ipak ne poleti. Odmah je insistirao da svim posetiocima bude vraćen novac od ulaznica.

Dva dana kasnije, 9. januara 1911. godine Rusjan odlučuje da će leteti. Vremenske prilike tog dana bile su bolje, mada je košava i dalje duvala, ali slabijim intenzitetom.

Iz hotela Balkan, u kome je odseo, ispratila ga je gospođa Prvulović, sa suprugom Pajom i kćerkom Danicom, sa kojom je Edvard večerao prethodno veče.

– Nemojte da zadocnite na ručak – dobacila im je gospođa Prvulović.

Kalemegdan beše prepun ljudi željnih atrakcije. Jedan od prijatelja upitao je Edvarda šta će učiniti nad ovim zidinama ako ga vetar zahvati.

– Ako poginem, ostaću u slobodnoj bratskoj zemlji. Ali valjda neće doći do toga – odgovorio je avijatičar, zatim se okrenuo ka Danici Prvulović i uz osmeh joj pružio svoj kaput:

– Gospođice, pričuvajte mi kaput, molim vas. Jer, ako padnem u Savu, biće mi teško za plivanje – rekao je i seo u avion.

Rusjan je poleteo i krenuo ka Topčideru. Kada je stigao do železničkog mosta napravio je luk i austrijskom stranom krenuo nazad prema Donjem gradu.

Ali, nad zidinama grada aeroplan je zahvatio snažan udar vetra. Jedno krilo je otpalo i vazduhoplov je počeo oštro da ponire, da bi na kraju tresnuo o zemlju.

O ovom događaju novinar Politike je zabeležio:

„Odjednom, monoplan je sinuo kao strela preko poljane. I nije prešao ni 30 metara, pa je lebdeo nad zemljom. Poleteo je smelo kao zmaj uz Savu. Dok su posmatrači istrčali na brežuljke da lepše posmatraju, razrogačenih očiju gledaoci sa poljane nisu imali ni kad da shvate šta nastupi, kad, odjednom, monoplan strahovitom brzinom pojuri zemlji i, za čas, ga nestade.

Pao je u Savu, kriknu neko i cela gomila bez duše potrča obali. Monoplan je strmeknuo zemlji baš nad krajnjim bedemom koji zapljuskuju vrtlozi na utoku Save u Dunav. Udario je svom silinom o unutrašnju ivicu toga, metar širokog, bedema i onda se sav srušio u jarak pored železničke klaničke pruge. Monoplan je bio skrhan na param parče, a ispod njega, u dnu jarka , ležao je, bez svesti, Rusjan.

Gospođica Prvulović plakala je tiho, a druge žene brisale su suzne oči i počele odmah da se raspituju ko je bio taj Rusjan, odakle je i ima li majku.“

Rusjanov monoplan se srušio posle samo devet minuta leta, a među posmatračima i spasiocima koji su pokušali da pomognu pilotu bio je i Strahinja Ban, sin Branislava Nušića, veliki zaljubljenik u avione i prvi srpski aviomodelar. Na otkinutom delu aviona Strahinja Ban će kasnije napisati: „Pao u 11 časova. Izdahnuo posle sedam minuta.“

Edvard Rusjan imao je tek 25 godina. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu. Sahrani je prisustvovalo 14.000 Beograđana. Spomenik hrabrom pilotu podigli su beogradski trgovci, napisano je na Fejsbuk stranici Stari Dorćol.

Od oko 80.000 ljudi, koliko je tada živelo u Beogradu, na sahranu je došlo 14.000. Dnevni list Politika, tada štampan na svega četiri strane, Rusjanu je posvetila stranu i po. Na naslovnoj strani je tekst “Smrt jednog junaka”, gde se, između ostalog, navodi i Rusjanov odgovor na pitanje vezano za jake vetrove: “ Ako u Srbiji i poginem, ne žalim, u svojoj sam zemlji poginuo, ali, valjda neće doći do toga.”