Nada Capurelović se pridružila suprugu Slaviši – odlazak bračnog para Capurelović

Nada Capurelović (73), veliki društveni aktivista i humanitarac iz nemačkog grada Raštata preminula je krajem prošle nedelje u Zaječaru, nakon kraće bolesti. Sahranjena je juče u Zaječaru, u rodnom gradu supruga Slaviše, u kome je živela u zajedničkoj kući poslednjih desetak godina. Vest o Nadinoj smrti pogodila je sve koji su je poznavali, sa kojima se družila i kojima je nesebično pomagala. A po njenim aktivnostima, humanitarnom radu, britkom jeziku, osnivanju klubova, borbi za srpski jezik i pomoć Srpskoj školi… poznavali su je mnogi, ne samo u Baden-Virtembergu već i čitavoj Nemačkoj. Ona je zajedno, sa pokojnim suprugom Slavišom, u mnogome zadužila srpsko rasejanje. Njih dvoje su do Slavišine smrti (02. maja 2005. godine) bili neumorni tandem, koga su mnogi podržavali i zajedno sa njima radili. Njihova volja je bila motivator a umeli su da nesebično prihvate i prime i motivaciju i sugestije i sve pozitivno od drugih ljudi.   

Za Nemačku je iz okoline Vinkovaca došla krajem šezdesetih godina. Radila je na više mesta, u više firmi i u više gradova u Karlsrueu, Štutgartu, Baden-Badenu, ali najviše u Raštatu (i to u gastronomiji). U Raštatu je provela i najveći deo svoga života i u tom gradu je živela sa Slavišom, sa kojim se venčala 1980. godine. Mesec dana pred planiranu proslavu srebrne svadbe, Slaviša je iznenada umro u 52. godini života.  

Bračni par Capurelović, potpomognut iskrenim prijateljima i dragim ljudima učestvovao je u osnivanju kluba Domovina iz Raštata, koji je u decembru 2005. promenio ime u Srpski kulturni centar Vuk Stefanović Karadžić – Raštat.

I Nada i Slaviša su se od 1974. aktivno bavili društvenim radom. Slaviša je dugo godina bio sekretar Kluba radnika iz Jugoslavije iz Gagenaua i potom i dugogodišnji predsednik kluba Domovina. Sve vreme je radio na povezivanju srpskih klubova i udruženja, na organizaciji Dopunske škole, kao i na okupljanju mladih u razne sekcije. Odlaskom bračnog para Capurelović, srpska zajednica je mnogo izgubila i ostala zasigurno bez svojih veliki društvenih radnika. Za Slavišu se govorilo da je bio „najveći društveni radnik, čovek i prijatelj kakav se retko sretao. Stvarao je klub i do svog poslednjeg dana bio je njegov predsednik. Bio je izuzetno cenjen i omiljen među Srbima ne u samo u Raštatu i Gagenau već na čitavoj teritoriji nemačke pokrajine Baden-Virtemberg. Nada ga je u svemu pratila, ali i svojim idejama realizovala je mnogo toga i doprinela velikom unapređenju kluba tj centra. Bila je „magnet“ za Nemce i uspevala je mnoge povlastice za pridobije za srpsko društvo.

Slaviša je ostao upamćen po obraćanju mladima i druženju sa njima. Uvek je govorio „ovaj klub je vaša kuća i nemojte da dozvolite da ostane bez folklora, škole, aktivnosti na duhovnom planu i aktivnosti na očuvanju kulture i tradicije srpskog naroda i naroda i etničkih grupa koji žive u Srbiji“. U njegovu čast Srpski kulturni centar Vuk Stefanović Karadžić je preuzeo da slavi slavu bračnog para Capurelović – Svetu Petku. Nada je postala počasni član Centra i to je bila do svoje smrti. Srpskom kulturnom centru je poklonila ikonu Svete Petke, rad Ane Tadić ikonopisca.

Kada je klub Domovina Raštat menjao ime u SKC Vuk Stefanović Karadžić bivši generalni konzul u Štutgartu Milan Perović uputio je pismo članovima kluba u kome je naglasio da se iskreno nada da će članovi uspeti da svojim akcijama očuvaju identitet i da će na tom putu biti istrajni i odlučni. Tim prilikom one je posebno istakao „trud, ljubav i entuzijazam koje je porodica Capurelović unela u vaše okruženje, ostaje kao primer budućim naraštajima kako se čuva svoja kultura, jezik i vera“. Milan Perović je tada podvukao da su retki ljudi poput Slaviše i Nade, koji su se nesebično borili za „Domovinu“ koja je sačuvala srpski rod u Raštatu i okolini od asimilacije i nestajanja.
Slaviša je sahranjen u Raštatu, a nada u Zaječaru. Nada iz prvog braka ima ćerku Kerstin, koja je ostala da živi u Nemačkoj.