Sećanje na Radoja Regojevića, pesnika, oca, supruga, prijatelja, čoveka velikog srca… iz Švajcarske


Radoje Regojević pesnik, humanista,
otac, suprug, prijatelj…
Foto: arhiva Regojević

Vest o smrti Radoja Regojevića, oca, supruga, pesnika, kolege i dobrog prijatelja iz Švajcarske krajem septembra iznenadila je mnoge ljubitelje pisane reči u više zemalja (u Švajcarskoj, Nemačkoj, Fracuskoj, Srbiji, Republici Srpskoj i svuda po svetu gde nalaze njegovi prijatelji). Vest je primljena sa velikom tugom i nevericom. Radoje je iznenada preminuo dok je sa drugarima igrao košarku. Sahranjen je u Prnjavoru u Republici Srpskoj.

Rođen je 1967. u Branešcima Donjim. Bio je nastanjen u Prnjavoru. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a srednju tehnološku u Banjaluci. Sa porodicom je živeo u Švajcarskoj. Bio je član Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj i član Srpskog kulturnog kluba Nikola Tesla iz Ustera.
Priredio je humanitarni zbornik autorskih radova pisaca iz matice i dijaspore posvećenog Majci Hrabrost – Jelana Trikić – Oda životu (2014.). Njegova su bila zastupljena u više zbornika i antologija. Za svoju poeziju nagrađen je tri puta. Osvojio je treću nagradu na „Ilindanskim susretima pesnika Prljača 2012“ u Devrenti, drugi nagradu na „Ilindanskim susretima pesnika Prljača 2013“ u Derventi i drugu nagradu na smotri Srebrno slovo ćirilice 2013 u Petrovcu na Mladi.  

Portal Rasejanje.info u znak sećanja na Radoja Regojevića prenosimo priču – sećanja, njegovog prijatelja Gorana Vukovića iz Prnjavora. Goran je pesnik, slika i premijer Srpske književne države Aleja Breza (koju je osnovao Marko Ružičić iz Švajcarske).

Radoja Regojevića sam upoznao, može se reći, slučajno, preko našeg zajedničkog prijatelja, Ratka Lukenića, koji me je, jednog dana, pre nekih desetak godina, nazvao i rekao mi: „Upoznao sam jednog dobrog čoveka, našeg zemljaka, koji živi u Švajcarskoj…ali pravi kuću tu negde, u tvom komšiluku, kod Prnjavora, a po opisu, to je negde kod tebe“. Istina, znao sam, da među većim brojem novoizgrađenih kuća u našem predgrađu, znam mali broj ljudi koji su se odlučili da se tu skuće i zakuće, ali mi je bilo neobično, da je ovo skoro „dvestotinak“ metara od mog dvorišta a da ipak ne poznajem, o kome se radi.

Prijatelju Goranu dres za 40.ti… Goran Vuković i Radoje Regojević
Foto: arhiva G. Vuković

Pošto mi je Ratko preneo, da je taj moj novi komšija, baš ovih dana tu, iskoristio sam priliku, i prvo slobodno nedeljno vreme, pa sam sa nekoliko knjiga pod rukom i dobrom voljom, krenuo da upoznam Radoja i njegovu porodicu.

I kako to obično biva, kada se sretnu ljudi sa najboljim ljudskim namerama, bez ikakvog interesa, osim onog najlepšeg, božanskog, da smo bliži jedni drugima i da gajimo bratsku ljubav, tako se, na prvi susret i čašicu domaće rakije i kafu, razvi jedna divna ljudska priča i isto takvo prijateljstvo i poštovanje između nas, sa onim neizbežnim oslovljavanjem – brate.

Kada se Radoje, sa svojom porodicom, vratio nazad, u Švajcarsku, ostali su kontakti i javljanja jednog – drugome, razmenjivanje iskustava oko pesničkog stvaralaštva, brojne poruke podrške i dugi bratski razgovori. Sećam se, njegove radosti, kada sam ispred njegove nove kuće na Radunjevcu, u kojoj je vatru na ognjištu održavala njegova majka, fotografisao i internetom mu poslao sliku, njegovog čupavog crnog psa, kojeg je mnogo voleo i koji je bio mali čuvar njegovog novog doma.

Svaki dolazak u naš kraj, gde je gradnja nove kuće još trajala, pratili su i naši srdačni susreti, a onda mi se, baš jednom takvom prilikom, „pohvalio, nagradom, na književnom konkursu u Srbiji, za pesmu o Jeleni Trikić, čiju je majčinsku hrabrost i podvig, da odbije hemoterapije i iznese trudnoću, opevao u svojoj pjesmi. Izneo mi je ideju, koja me oduševila – javiće se Jeleninoj porodici u Prijedoru, novčani deo i povelju od nagrade će pokloniti malom junaku, Jeleninom sinu Nikoli a onda će, uz pristanak njene porodice, raspisati konkurs za zbirku pesama o Jeleni Trikić. Kako sam se i sam pronašao u toj njegovoj plemenitoj zamisli, pomogao sam u osmišljavanju celog projekta, „kumovao“ naslovu knjige i zajedno sa Radojem i našim bratom Markom Ružićićem, otišao u posetu malom Nikoli i njegovom ocu, gde smo dobili pristanak za rad na knjizi i ispleli još jedno plemenito prijateljstvo.

Knjiga –„Jelena Trikić – oda životu“, ugledala je svetlo dana početkom 2014. godine, prvu promociju u većnici Banskog Dvora u Banajaluci, održali smo u proljeće a već u leto iste godine, prilikom Radojevog sledećeg dolaska, promovisali knjigu i u Jeleninom rodnom Drvaru, uz prisustvo njene porodice, opštinskog rukovodstva, prijatelja i mnogih humanih ljudi. Radoje je, isto tako, organizovao promociju ove knjige i na nekoliko lokacija u Zapadnoj Evropi.

Kao human i plemenit čovjek, obradovao se uspehu same knjige, odzivu ljudi i tu plemenitu ideju ljudskosti, preko Jeleninog čina kojim je zadivila mnoge, vinuo u svet da svedoče o nesebičnosti i ljudskoj dobroti.

Imao je neopisivu potrebu da ljudima sa kojima je sarađivao, priređuje prijatne trenutke, zahvaljujući čemu je i sve nas podsećao da dobrota nije iščezla, nego da smo na nju, u vremenu stalne žurbe, na nju zaboravili.

Nezaboravan je i zabeležen je njegov dolazak na pesničke susrete „Svome rodu od Kosova do danas“, na Vučijak, kod Prnjavora, gde je svojim prisustvom oduševio prisutne, svojim dolaskom, na par sati, jer se odmah posle toga, avionom vratio nazad, za Švajcarsku i isti takav primer, kada sam ga ugledao na promociji svoje knjige „Ptice od vunice“ u novembru 2012.-te godine u Prnjavoru, potpuno iznenada i isto tako, samo za tu priliku.

Ono, što sigurno znam i čemu sam svedočio je, i njegovo plodonosno i aktivno učešće u članstvu i aktivnostima Udruženja Srpskih pisaca Švajcarske i učešću na njihovim manifestacijama i zborniku Zaveštanja, a sa jedne od promocija tog Zbornika, i lično nosim uspomenu od Radoja, koji nije zaboravio ni datum mog rođenja, pa je za tu priliku pripremio i poseban poklon – dres sa mojim imenom i brojem mojih godina.

Pričali smo mnogo i često svemu, delili iskustva i savetovali se. Njegovi saveti i predlozi su bili tihi i ne nametljivi, kao i sam on što je bio. Znam, koliko je truda posvetio, da njegove dve uzdanice, Milica i Jovana, sačuvaju kulturu i neguju tradiciju naroda i mesta odakle je bio i njegov koren. U situaciji i uslovima, kakvim jesu, to je zahtevalo velika odricanja, ali mu to nije predstavljalo smetnju.

Negde u podsvesti, često, kasnije od vremena kada smo pričali, setio bih se njegovih pouka i poruka i sećaću ih se naravno, verovatno, dok sam živ, zbog jednostavnosti, mirnoće i stalođenosti kojim je sve štio je radio, radio na pravi način.

Radoje sa prijateljima Markom Ružičićem i Goranom Vukovićem
Foto: arhiva G. Vuković

Ostaće mi večni žal, što broj naših kontakata, poruka i zajedničkih trenutaka, nije bio veći. Za to se valjda, potrudi život, onakakav, kakav danas jeste…surov, brz i nepredvidiv. Shvati to čovek, kao i mnogo toga drugog, onda, kad više ne može da promeni ništa.

Vest o Radojevoj smrti, primio sam s nevericom, kao i svi mi, koji smo ga znali i kojima je bio blizak. Moram priznati, da sam u tim trenucima neverice, prvo pomislio na njegove najbliže, i znajući koliko je velika bila njihova međusobna ljubav, pitanje, kako će to da podnesu.

Bio sam, ako može čovek biti ponosan, u trenucima kad celiva kovčeg jednog od prijatelja, vrlo ponosan na njega, videvši kako je na svoje najbliže, preneo osjećaj dostojanstva i hrabrosti, čak i u takvim trenucima.

Poznavajući Radoja, onoliko, koliko sam imao priliku da ga upoznam, kao čoveka, brata, oca, pisca i veličinu njegove duše, sa sigurnošću i bez uveličavanja, mogu samo reći da je bio ljudska veličina. Baš zato, što se taj večito blago nasmejani, izgledom dečački, nenametljivi i tihi lik, uzdigao tako visoko, i sa tako lepom uspomenom ostao u dušama svih nas.

Zbog takvih veličina je naš veliki Vladika Njegoš i napisao:

„Blago onom, ko do vijeka živi – imao se ra’šta i roditi“.