Kutak studentske inspiracije – u čast Ive Andrića i pobednička pesma „Balada o Beogradu“ Lene Vićentijević


Lena Vićentijević pobedila na konkursu ,,Moji znakovi pored puta” pesmom ,,Balada Beogradu”
Foto: arhiva OSSI Beč

Na dan kada je Ivo Andrić 1961. godine dobio Novelovu nagradu članovi Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI) ogranak iz Beča objavio je pobednički rad literarnog konkursa, raspisanog u čast nobelovcu na temu ,,Moji znakovi pored puta”.

„Ovog puta najljepše je pisalo pero Lene Vićentijević! Lenu su Andrićeve reči navele da napiše pesmu ,,Balada Beogradu”“, stoji na stranici OSSI Beč. „Čestitamo pobednici dugog OSSI-Beč literarnog konkursa i zahvaljujemo se svima koji su učestvovali“ dodali su mladi studenti.

A pesma glasi Lene Vićentijević glasi:

Balada Beogradu

Antić kaže: Nikad nemoj da se vraćaš. Šantić viče: Ostajte ovdje. Branka nešto na daleko vuče, a Desanka kroz Dušana zbori.

A gde sam ja? To se već dugo pitam, tražeći svoje malo mesto u nekom velikom svetu.

Izgubi se čovek tražeći ljude. Nađe se blizina lutajući po daljinima

Možda i imaju pravo kada kažu da se najlepše sanja nedosanjano; neumrljano stvarnošću, neizbistreno planovima, neukaljano zabludama o željenom koje nije vredno želja.

Lakše je krčkati snove negde na dnu srca, tiho i nevino, nego prosuti ih pred svetom ko bisere pred svinje i juriti besomučno glavom i krilima, nastojeći da se biseri ne rasplinu u oblake magle i dima. Pepela. Tuge.

Moj Beograde, beli tužni grade, draži si mi nego što sam mislila. Ima nešto od tvojih ulica i trgova u meni, a da ja to ni ne znam. Ostao je poneki komad kaldrme sa Kalemegdana i poneka stepenica sa Terazija u kutku mog srca. Tu su čak i zakrčeni trotoari koji podvriskuju od užurbanih koraka usplahirenih prolaznika u osam ujutru, dok sa malim rancem na leđima hrlim ka svojim velikim snovima.

Ko bi rekao da će svi ti tramvaji detinjstva i kočije haosa jednom proći, naglo i bešumno, kao vetar pokraj ušne školjke. U njima će ostati mnogo prašine mojih nemira i uzdaha, mnogo setnih misli izrečenih sebi u bradu, u pauzi između dve stanice smeha i besa i ponosa i srama.

Svi sanjaju velike snove da nisu više mali; da im niko ne drži uzde i da sami rone po moru zrelosti.

A kada konačno uteknu detinjstvu, školskoj klupi i dnevniku, vide da su njihovi snovi bili veći od stvarne ivice sveta odraslih; da se raspušteni vranac lako izgubi, a i lako se udavi u tom moru, što vremenom sve više liči na baru nego na okean.

Beograde, moj lepi, stari grade, čuvaj moje bele snove koje sam ko dete snila na jastuku od nevinosti i čežnje. Čuvaj moje stare ljubavi što su bile premlade da bi procvale, a prejake da bi uvenule. Čuvaj i suze koje sam prolila gledajući u Dunav gde se spaja sa Savom.

I ovde Dunav teče, preko njega sjaje mostovi i lampioni, pa i raskošnije no u belome gradu, ali nema Save da Dunav ljubi −ostala je na kamenu Kalemegdana da čuva avliju;

Da posmatra najtužnije veseljake i najrasnije mešance što je svet video;

Da se raduje i kad ne treba i smeje kroz plač.

I onda, Beograde, preko nego što odeš da spavaš, otpevaj nešto za moje ljude, tiho, samo njima na uho, da ih ne probudiš i ne trgneš iz sna. Neka misle da je ta tvoja uspavanka samo pusti san i igra. Tako neće saznati ko im šalje tu baladu. Tako neće saznati da mi nedostaju.

Ostani blistav, moj beli grade! Nek’ se sjaji tvoje ime kroz neke nove gradove, kroz neke nove reke, kroz neke nove ljubavi. Ti čuvaš sve one koje sanjam, ti čuvaš sve one kroz koje ću te uvek voleti.