Sećanje na Branislava Nušića


Čuveni Branislav Nušić
Foto: arhiva POKS Požarevac

Na današnji dan 1938. preminuo je veliki Branislav Nušić. „Što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. A kako je izgledalo poslednje obraćanje novinarima Branislava Nušića preneo je POKS Požarevac, čiju priču i mi prenosimo.

Nušićeva cigareta za inat lekarima

Dočekao je „nezvane goste“ u bolesničkoj postelji i ispričao im koješta „u poverenju“, ali da to „nikako ne objavljuju“.

U okolini Narodnog pozorišta i sada tumara duh sitnog, vremešnog mudraca, dok iz sale teatra odzvanjaju aplauzi posle „Gospođe ministarke“ i drugih predstava koje je njegovo pero zapisalo, „kradući“ od života slike našeg slikovitog karaktera. Pažljivi posmatrači koji umeju da urone u gradsku prošlost čak tvrde kako ponekad čuju tihe udare starčevog štapa po pokislom pločniku, dok smerno prolaznicima podiže šešir u znak poštovanja.

Branislav Nušić, čovek koje na ovaj svet došao kao Alkibijad Nuša, veliki srpski pisac cincarskog porekla, neprevaziđeni patriota i umetnik, ostavio je delo kojim se besmrtno ismeva našim manama, terajući nas da se opametimo. Kako vreme teče, tako Nušić ostaje nedodirljiv i aktuelan, možda i zato što se generacije smenjuju, a naše mane ostaju večne. Kao i „Narodni poslanici“, „Sumnjiva lica“, „Gospođe ministarke“ ili „Ožalošćene porodice“…

Ovo je priča o poslednjim danima ovog velikana, i njegovom obraćanju novinarima. Listajući arhive beogradskih dnevnih listova onog doba, jasno dobijamo uvid da je interes javnosti za zdravlje pisca bio ogroman.

„Gotovo za čas“

Oboleli pisac je u jesen 1937. godine operisan u Sanatorijumu „Vračar“, a ondašnja javnost bila je veoma zainteresovana za njegov oporavak.

Dabome, to je mobilisalo i celu bulumentu novinara, pa su brojni prestonički uposlenici „sedme sile“ na sve načine pokušali da se približe Nušićevoj bolesničkoj postelji. Na kraju su u tome i uspeli.

Prvi utisak koji novinari prenose jeste da je pisac, bez obzira na težinu operacije bio vedar i raspoložen.

– Dakle, ipak novinari! – uzviknuo je gospodin Nušić kada smo naišli, objašnjava jedan od ondašnjih žurnalista. – E, sad, šta je tu je.

Novinari su se pravdali rečima kako će „za čas biti gotovo“, a pisac odgovara u svom stilu.

– Za čas!? Znam ja to! Tako su mi i lekari kazali, pa vidi šta se napravilo. Dakle, šta biste hteli da znate?

Šta su drugo mogli da ga upitaju, nego ono zbog čega su i došli, a to je kako je prošla operacija.

– Manite. To je bila prevara. Prava, pravcata prevara. Lekari su me saleteli: „Gospodine Nušiću, dođite u sanatorijum, videćete, biće to pravo uživanje, osećaćete se bolje nego kod svoje kuće…“ Tako su mi oni govorili, a ja sam ih poslušao. Došao sam ovamo. Isprva je sve bilo lepo i krasno. Dobio sam lepu postelju, sunčanu sobu, a, da vam kažem u poverenju, i jedna lepa sestra se našla tu oko postelje. Sve bi se svakako lepo svršilo da najednom ne dođoše i rekoše: Idemo u operacionu salu!

Vešti narator nastavio je svoje pripovedanje radoznalim novinarima.

– Kakvu salu? Meni je dobro i ovde! – nastavljao je Nušić. – A oni kažu kako je „tamo mnogo svetlije, a i lepši je izgled“ pa se ja prevarim i pođem. Uvedoše me, položiše na operacioni sto i počeše da mi vezuju ruke. Kad upitah šta je to, odgovoriše da se ne bih češao. Dobro, a što mi vezujete noge, valjda se neću češati nogama? A oni ćute kao ribe. I tada, pokriše mi glavu platnom, zazvečaše instrumenti i u mene se zari nož.

Devojka, pa momak

Publika je s nestrpljenjem slušala piščevo viđenje zahvata koji je on prepričavao kao anegdotu, pa su čuli i kako je sve proteklo: „Jedan urlik, dva urlika, nekoliko sočnih psovki u sebi, i sve je bilo gotovo. Eto, tako je prošla ta prevara“.

Pitali su ga za rezultat, a on je odgovorio savršeno u svom stilu.

– Tja, rekao bih vam, ali iz porodičnih razloga ne bih hteo da se raščuje. Od devojke postao sam sad muškarac. Eto to je. Samo, nemojte objavljivati. Porodični razlozi, znate.

Iako teško bolestan, Nušić je primorao novinare da se od srca osmehnu. Kako je razgovor bio gotov, na redu je bilo fotografisanje, a pisac tada namerno pali cigaretu.

Isečak iz novina na kome se vidi kako Nušić drži citaretu u ruci
Foto: arhiva POKS Požarevac

– Molim vas, slikajte me sa cigaretom. Da se bar nekako osvetim doktorima. Pući će od muke kada me vide da pušim…

Nušić je napustio svoj Beograd i Srbiju nedugo zatim. Kada su se spustili januarski snegovi već naredne, 1938. godine, i on je otišao sa ovog sveta. Ostale su zabeležene ove duhovite izjave pred novinarima, kojima je krepio svoj neusahli duh.

U znak poštovanja i velike tuge, zdanje Narodnog pozorišta u Beogradu bilo je obavijeno crnim platnom.

Težak život

Pisac čija dela su generacijama izazivala osmeh na lice publike nije imao nimalo lak život. Sin jedinac mu je poginuo kao vojnik u Prvom svetskom ratu, a samog Nušića nije „preskočila“ robija, jer je grdno nasekirao kralja Milana Obrenovića objavljivanjem pesme „Dva raba“, zbog koje je proveo dve godine u zatvoru.

Pisac je bio posvećen pozorištu, pa je njegov trag ostao neizbrisiv u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali i u Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu.

Spomenik velikanu

Na Trgu Republike, uz samo Narodno pozorište, danas stoji velika skulptura posvećena Branislavu Nušiću. Zaista, prikazan je onako kako je izgledao u doba kada je stvarao svoja dela, šarmantni bard sa šeširom i štapom.

Za ovo mesto vezana je jedna tipično beogradska ironija. Naime, u doba kada je trebalo da bude postavljen Spomenik Neznanom junaku, upravo je Nušić sugerisao da monument bude ovde, u centru grada, a ne kao što je to hteo kralj Aleksandar Karađorđević, na Avali.

Posle žestoke polemike u javnosti, kraljeva je „bila poslednja“ i Meštrovićevo delo je izgrađeno od 1934. do 1938. godine na vrhu najbliže beogradske planine.

Na mestu koje je pisac predlagao kao poslednje konačište nepoznatom heroju iz Prvog svetskog rata, danas je spomenik posvećen upravo njemu – Branislavu Nušiću.

Nušićeve mudrosti

Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći.

Svaka žena je glumica. Što se to manje opaža, to je veća glumica.

Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo.

Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.

Pravda je ljudima često teža od nepravde.

Na pozornici se najpre digne zavesa, pa se tada odigra drama. U životu to drugačije biva: najpre se odigra drama, pa se onda digne zavesa.

U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.

Da bi se stalo na noge, potrebno je najpre ići na četiri ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je da najpre puzi.

Karijeristi ne ostavljaju nikakav trag za sobom, osim bivših prijatelja.

Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.

Mlada dečija pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.

Sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne.

Tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad.

Znanje ima granica, dok ih neznanje nema.

Ljubav je jedna vrsta pijanstva, kad čovek popije prvu i drugu čašu, otvore mu se apetiti i javi žeđ, i onda sručuje čašu za čašom.

Uzvišeni često ima manje duše od onog koga sa visine pogleda.

U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nije siguran da će ispit položiti.

Narodno oduševljenje, to je kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama.

Nije to paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlom ramu.

Posle ženidbe čovek i nema autobiografije

Ovim rečima je svoju „Autobiografiju“ završio Branislav Nušić, koji je bio duhovit kako u delima, tako i u privatno životu: kad se ženio tražio je od izabranice da mu dozvoli da zadrži makar jedan porok – piće, žene ili kocku.

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života”, govorio je svojevremeno Branislav Nušić, dramski pisac, pripovedač, novinar, diplomata….Nušić nije bio samo duhovit u svojim delima već i u privatnom životu. Znao je, beleže hroničari, da se našali kako na svoj, tako i na račun političara, savremenika na autentičan, svojstven način.
Pričalo se da je još kao dete bio nemiran u školi. Tako je na času srpskoj jezika, kada su obrađivali poslovice bio nestašan i nije slušao šta profesor govori. Za kaznu je pozvan da kaže prime neke poslovice. „Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore“ kao iz toga odgovorio je mladi Nušić. Profesor se osetio prozvanim, pa je tražio da kaže još jedan primer. „Pametnom  je dovoljna reč“ odgovorio je Nušić. Razljućeni profesor odlazeći po upravitelja škole, još jednom mu se obratio. „Da te čujem sada Nušiću“. „Nesreća nikada ne dolazi sama“ mirno je primetio učenik….

Kao mladić Nušić je bio zaljubljen u lepu devojku sa Topčiderskog brda: Milicu Terzibašić. Kada se Milica razbolela, on je zamolio svog drugara lekara da je pregleda i da leči, ali ju je doktor ne samo izlečio, nego i zaveo. Milica i doktor su se venčali, a Nušić je jako patio. Ipak, dobio je priliku da im se osveti kada je pozvan da u „Gradskoj kafani“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug a Nušić je predavanje započeo: „Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugoga“, posle čega je mladi bračni par naglo napustio salu.

A kada je Branislav Nušić zaposlio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, postavio joj je uslov: ženiću se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan porok – piće, žene ili kocku. Mudra Darinka razmišlja je tada: ako bi izabrao kocku, otišla bi kuća, ako bi odabrala piće iz kuće ode i zdravlje. Najbolje je, pomislila je Darinka, da ga pustim da juri žene. Kada je Darinka potpisala da je saglasna sa tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja, Nušić je svoju „Autobiografiju“ završio rečima: „Posle ženidbe čovek nema autobiografije“.

Šuškalo je i da je tajno patio i bio zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, iako tu ljubav nikada nije priznao, ali se zna da je za nju pisao „Gospođu ministarku”. Tim povodom nastala je anegdota iz glumačkih kuloara da je u to vreme u Sarajevu uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baščaršije pred samu premijeru. Žanki Stokić su se prijeli ćevapi, a Nušić jednostavno nije mogao a da joj ne ispuni bilo koju želju.

Svojevremeno je pokušao i na konju da uđe u tadašnje Ministarstvo inostranih poslova u vreme demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir zamolio ga je da se mane takvog posla, ali je Nušić imao spreman odgovor: „More, pusti Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.”

Poznati  komediograf je, kako je objasnio u jednom intervjuu, svako svoje delo pisao u trku. Tako je „Svet” napisao za 27, „Put oko sveta” za 16 dana, a „Narodnog poslanika” za dva meseca.  Ipak, rekord je postigao sa tragedijom „Hadži Loja”, pa je u sredu uveče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani konstatovalo da bi bilo dobro da se odmah napiše jedno delo. Ko­mad je od devet uveče do tri sata ujutro bio gotov, a od sedam do deset sati narednog jutra uloge su bile i podeljene. U četvrtak posle podne je bila prva proba, a u subotu pre­mi­je­ra u Narodnom pozorištu.

Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić spakuje i „Sumnjivo lice”. Ipak, u Prištini, odakle se išlo pešice prema Prizrenu, silom prilika morao je da smanji prtljag pa je neke rukopise ostavio, među njima i ovaj komad. „Idi bedo. Nisam bio kadar preneti te preko Albanije”, zapisao je tada Nušić. Plašeći se vlasti 35 godina niko nije hteo ili smeo da ovaj komad postavi u pozorištu. Krajem 1918. godine, posle proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su neki njegovi rukopisi zapaljeni, ali da su oni koje je ostavio u Prištini ipak „preživeli”.

Uz sve to bio je i pasionirani kolekcionar karikatura. Njegova ćerka Margita Gita Predić Nušić poklonila je Muzeju grada Beograda kolekciju stotinak karikatura koje je Nušić za života sakupio. Značajan do­pri­nos dao je i srp­skoj fotografiji. Nušić je učestvovao u Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu, ali je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji, a tri svoje putopisne knjige ilustrovao je fotografijama koje je sam ura­dio.

Manje je poznato da je bio i enigmata. Sarađivao je sa beogradskom listom Srpske u koje su objavljene dve njegove zagonetke: „Koji su junaci i po imenu i po junaštvu jednaki?“ (Miloš Obilić i Miloš Obrenović) i „Za koju reku vele da nije cela?“ (reka Po)

Savremeni su zabeležili i da Nušić nikad nije prežalio sina jedinca, koji je poginuo 1925. Godine. Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara, au pismima koje je slao ocu i verenici predosetio je svoj tragični kraj. Dugo posle njegove smrti Branislav Nušić nije pisao komedije, a svoju tugu i bol ovekovečio je u romanu u „Devetstopetnaesta tragedija jednog naroda“.

Nušić i Politika

Ovaj neumorni javni radni, brilantni besednik i zakleti rodoljub, tokom bogate plodne karijere, radio je na više frontova. Tako je više od tri decenije Branislav Nušić bio i stalni saradnik „Politike“, odnosno više saradnika: jedan je od utemeljivača „Politike” budući da se u redakciji pojavio svega nekoliko meseci posle pokretanja novina i vrlo brzo postao novinar i urednik, objavivši na stotine tekstova, priča, pripovedaka, beležaka. Vladislav Ribnikar, osnivač i vlasnik „Politike”, predložio je u to vreme da Nušić stvori „svoju” rubriku, a da tematika bude svojevrsni siže iz života u prestonici, pa se tako rodila i čuvena rubrika „Iz beogradskog života” – koju je uređivao i za koju je tekstove pisao pod pseudonimom Ben Akiba.

Babe preče od junaka

Za pesmu „Dva raba“ dve godine robije Branislava Nušića. Upravnik zatvora savetuje velikom piscu da ne piše

TAČNO trideset godina posle čuvenih sudskih procesa Floberu i Bodleru, jedan naš pisac je osuđen zbog svog književnog dela. Jedna pesma objavljena u „Novom beogradskom dnevniku“ 1887. donela je dve godine robije njenom autoru Branislavu Nušiću.

Inspiracija za ovu pesmu bile su dve sahrane – majke pukovnika Dragutina Franasovića i majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd, ali bez kralja i vlade.

Mnogi su šapatom i glasno kritikovali kralja Milana i članove vlade, jer zasluge majora Katanića su bile dobro poznate celoj Srbiji.

Ovaj hrabri ratnik je u ratu od 1977. do 1878. dobio mnogo srpskih odlikovanja i ruski orden Svetog Stanislava trećeg reda. Njegovoj neustrašivosti i srčanosti divili su se čak i neprijatelji. Posle poraza na Neškovom visu, ranjen i nemoćan, pao je u ruke neprijatelja. Ali i oni su cenili heroja, te je u zarobljeništvu proizveden u čin pešadijskog majora! Majoru Kataniću su se mnogi divili i poštovali ga. Zato su svi bili ogorčeni nemarnim i omalovažavajućim ponašanjem kralja Milana i ministara.

Nušić je napisao pesmu „Dva raba“ i objavio je u „Novom beogradskom dnevniku“:

Zatutnjaše sva četiri zvona

Povrveše kite i mundiri

Povrveše perjanice bojne

Povrveše bezbrojni šeširi

Svi majori debeli i suvi

Oficiri cela kita sjajna

Pukovnici, s orlom i bez orla

I još neko, ali to je tajna

Potmulo su udarala zvona

Udarala zvona iz budžaka

A i što bi da se čini dževa

Kad je pratnja srpskoga junaka

Srpska deco što množiti znate

Iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su take

Babe slave, preziru junake

Zato i vi ne mučite se džabe

Srpska deco postanite babe.

Pesma je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju „Protekcija“. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

„Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama“, savetovao ga je Ilija Vlah.

Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

„Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić“!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: „Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu.“

Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Biblija jedina lektira

Naš veliki komediograf Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.