Vasilije Karan književnik iz Banja Luke kao dečak pobegao iz kolone za Jasenovac


Vasilije Karan u Štutgartu promoviše svoje romane i govori o stradanju Srba sa Kozare
Foto: K. Krstić-Tadić

Vasilije Karan (87) je pisac, pripovedač, esejista, književnik, novinar iz Banja Luke.
Svedok je stradanja srpskog naroda na Kozari i Potkozarju. Imala sam priliku da ga upoznam kada je imao 79 godina i kada je tri večeri za redom u Štutgartu (u Nemačkoj) na tribinama i književnim večerima upoznavao Srbe u rasejanju sa sudbinom koja je zadesila srpski narod na Kozari tokom Drugog svetskog rata. Književnica iz rasejanja, Desa Burazor Aslanidu, zaslužna je što su mnogi imali priliku da ga upoznaju i da čuju njegovu priču. Publika je plakala dok je predstavaljao svoje romane. Govorio je Vasilije o stradanju, o zverskim ubijanjima, o umiranju od gladi, o teškim rastancima… Sve što je doživeo i kasnije saznao od preživelih logoraša pretočio je u romane. I dan danas u svojoj 87. godini u Banja Luci piše. Trenutno roman o Aušvicu.

Tadašnji naš razgovor pretočen je priču, u kojoj je preneo svoju dečačku patnju, rastanak sa srećnim detinjstvom, razdvajanje od porodice, život u koloni za  Jasenovac, beg, ponovni beg od ustaša… kasniji susret sa preživelima. Karan je rođen 1934. godine u Međuvođu (zaselak Pogleđevo), opština Kozarska Dubica, Vrbaska Banovina, Kraljevina Jugoslavija. Kao dečak pobegao je iz kolone koja je išla za Jasenovac. Sam je mesecima živeo u divljini, tražeći oca koji je bio u partizanima. Jedno vreme je živeo sa domobranom, koji ga je čuvao i koji mu je i spasio život.

„Imao sam samo sedam godina kada je počeo Drugi svetski rat i kada je stigao u moje Potkozajre. Slušao sam jezive priče i nisam znao šta je rat, ali sam ga brzo video. Ono što su moje dečije oči videle od 7 i 8 godina starosti to je priča koja se ne može nikada i nikome ispričati. I to je razlog i to je ona muka koja me je naterala da pišem romane, pripovetke, putopise, monodrame… Kao momčić želeo sam da budem stolar jer mi mirisala ta laška i ja sam sa sedamnaest godina napravio porodici prozore na kući. Međutim, čitajući knjige o ratu i sećajući se šta sam video u ratu na Kozari, u hrvatskim logorima okanuo sam se stolarije i prihvatio se književnosti“.

Glavna želja mu je tada bila da stavi na papir sudbinu toga doba i da ostavi mnogim generacijama, pre svega generacijama Srba da se upoznaju sa stradanjem svoga naroda. „Kada je rat buknuo u  Potkozarju, jadnici moji, stanovnici su se izmicali pred ofanzivom nemačkog generala Fridrih von Štala, koji je vodio treću ofanzivu na Kozari. Kozaru su branili partizani – a njih je bilo svega tri i po hiljade sa slabim oružjem. Nisu odoleli tolikoj sili jer su na njihovoj strani bili i hrvatske ustaše i domobrani. Tri vojske na tri i po hiljade partizana i Kozara je pala – ali ne zadugo. Sva okolna sela veća i manja naselje su se i sklonila u Kozaru. Ja sam spavao u kolibi od granja, od paprati, od oblovine i kroz grane gledao avione kako nas tuku iz mitraljeza a često bacaju i bombe. Ostala mi je slika jedne ljuljaške na Kozari na kojoj su se ljuljali devojčica i dečak – brat i sestra. Nakon bombardovanja naišao sam na dva groba, na dve sveće i na dve ljuljaške na kojima više nikog nije bilo… Nemci i ustaše su nas pokupili, postrojili u kolone i poterali u hrvatske logore. Zna se sposobna radna strana je odlazila u Nemačku jer su Nemci bili na ratištima i nije imao ko da radi u fabrikama. Roblje je punilo nemačke fabrike a onaj deo stanovništva koji nije bio sposoban za rad išao je u hrvatske logore pa i u druge-madjarske, austrijske, pa čak i u norveške…

Bio sam u koloni koja je išla za Jasenovački logor. Imao sam tada majku, dva brata i sestricu u majčinom naručju. Majka se sagnula i pitala me: „Sine, bi li bežao?“. Ja sam rekao „bi“ jer otac je još ostao sakriven u šumi. Rekla je „beži i traži oca“. Iskočio sam iz kolone. Za mnom su zapucali. Bio sam ubeđen da pucaju meni u leđa ali trčeći šumskom stazom video sam mladu ženu koja trči ispred mene i video sam malo krvi po stazi – tad sam se uverio da su pucali na nju. Ona je ranjena skrenula negde u šipražje da se zavije ili da umre. Moja sloboda trajala je samo 20 minuta. Naleteo sam na Nemce i oni su me uhvatili i predali hrvatskim vojnicima – domobranima. To je ona vojska koja nije klala, nije ubijala, često se predavala partizanima sa oružjem. Ležao sam u rovu sa domobranom dok se on još bori. Kada mi je bilo dojadilo da ležim i kada sam hteo da ustanem on mi je govorio „ne ustaj“. Pitam ga zašto, a on na to kaže „ubiće te tvoji“. Ležao sam sa domobranom  u jednom šinjelu. On bi ga raskopčao i skopčao oko mene. Ali moje bosonogo krvavo detinjstvo nije moglo da miruje. Ja sam već bio divlje dete, bežao sam od svakoga koji je jači od mene, ali najviše od ustaša i Nemaca. Manje sam se plašio Nemaca nego ustaša“.

Vasilije Karan i Desa Burazor Aslanidu ispred Šiler muzeja u Marbahu – oboje pišu o stradanju Srba i odvođenu u Jasenovac
Foto: arhiva D. Burazor Aslanidu

I upravo od tog domobrana je  naučio kako da govori ako ga Nemci zaustave. Da nikako ne govori da mu je otac u partizanima već da je u logoru Jasenovac, gde je bio zajedno sa porodicom ali da to nije znao.

„Pošto se nisam našao u onoj koloni koja je otputovala u Jasenovac veliki broj ljudi, žena i dece je pomro od gladi. Umrla je i moja sestrica Anka koja je imala 18 meseci. Puzala je logorom i bežala od majke jer je mislila da je majka kriva što ona nema šta da jede. I stalno je ponavljala „mama krua“. Jednog jutra je izdahnula. Dva brata su bila pored nje i milovala i govorila „naša je seja umrla“. I otac je bio u istom logoru ali nije znao da mu je porodica tu u Jasenovcu. Oca su potom deportovali za Zemun i to u logor koga su držali Nemci. Tamo je bio jedan od najjačih logoraša kada je upitanju  izdržljivost. Lako je preskakao kanal gonjen bičem. Svaki logoraš koji bi pao Nemac bi ga ustrelio. Ali jednog dana moj otac se počeo gubiti. Jeo je vlastite ruke i istog dana je urmo. Umro je naslonjen glavom na bodljikavu žicu. Kasnije kada sam kao stariji čovek otišao u Zemun i prošetao sam nekadašnjim logorom i poljubio zemlju na kojoj je moj otac izdahnuo“.

Majka i dva brata su mu preživeli golgote Jasenovca, dok je on nakon lutanja i traganja za ocem dospeo u jednu porodicu koja se o njemu brinula kao o sinu sve dok i njih ustaše nisu pokupili… Sve je to opisao u svojim romanima kao i kasniji susret sa majkom i braćom i njegovo bežanje od majke, jer je bio ljut na nju što ga je gurnula iz kolone koja je išla ka logoru smrti.

Jasenovac je prvi put posetio nakon vojske 1955. godine. „ Imao sam zazor, strah, gađenje prema tom prostoru. Međutim kada se počeo negovati obilazak tog svetog mesta počeo sam češće da idem. Preko puta Jasenovca imamo mi i Gradinu, gde je stradalo 360.000 Srba, Jevreja i Roma. I dan danas postoje kazani u kojima su kuvali ljude i od njih pravili sapune… Ima preko 20 ogromnih grobnica veličine kao jedna ulica…. Mi tu sada palimo sveće, odlazimo stalno na dan proboja logoraša iz Jasenovca. To je naše svetište, tu nam treba crkva, muzej i drugi prateći objekti. Republika Srpska se zauzela za to sveto mesto. Koče nas drugi narodi. Ipak treba znati da kada se nešto i naumi to se i uradi“.

Međutim sudbina vezana za logore ga je i kasnije pratila i to kada je počeo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. „Pa zar meni trebaju dva rata? Kada je počeo prvi imao sam 7 kada je počeo drugi 57. Dakle ni u jednom nisam učestvovao kao borac – u prvom su mi učestvovali roditelji, stričevi, starija braća a u ovom drugom sin. Strepeo sam za njena posebno kada je bio zarobljen od hrvatskih vojnika i kada je bio deportovan u Mostar gde je šest meseci bio logoraš. Muka nad mukama, ja sam plakao u podrumu i brisao suze da mi supruga ne vidi, a ona se zatvarala u sobu i plakala i krila od mene jer nije želela da dozvoli da me povredi i da i ja plačem. To smo kasnije kada se sin vratio iz logora jedno drugom priznali“.

Zbog bratsva i jedinstva nije bilo popularno govoriti šta su uradile ustaše ili muslimansko stanovništva. Nakon ovog građanskog rata otvorili se su druge kapije prema istini i uvode nas u svet koji je bio zataškavan za vreme Drugog svetskog rata. Da bi čovek došao do istine mora doći do onih književnih dela koja tu istinu dobro interpretiraju i to ono što bi predložio svim generacija da pročitaju takve knjige. Decu treba učiti našoj teškoj prošlosti da se ona ne bi ponovo ponovila, jer ako dete sazna šta su mu preci preživeli razmišljaće o tome“.

Po Vasiliju Karanu„Balkan je jedan prostor gde nacionalizam uvek buja. Strane sile znajući za takvo stanje one taj nacionalizam koriste u svoju korist i zavađaju narode. Mi nikada nismo verovali u rat, naročito srpski narod  – pa ko je više ratovao do Drugom svetskog radu na jugoslovenskim terenima koje je bio brojniji od Srba? Mi smo bili na strani Engleza Francuza, Amerikanaca, nama se svet divio a sad taj isti svet nam je okrenuo leđa. Propaganda je odigrala glavnu ulogu, Srbi su oklevetani, kažnjeni su a ne umeju da se dovijaju da budu lažovi da se drugačije bore. Oni se tradicije junaštva i poštenja“.

Na pitanje da li misli da je završeno sa stradanjem srpskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije Vasilije Karan je rekao da se boji da nije. „Tamo treba samo jedna šibica i da plane opet. Ima jedna nada a to je ako bismo ušli u ujedinjenu Evropu granice bi se izbrisali i drugi bi zakoni došli među narode. Mi bismo prihvatili sve lepo što dolazi za Zapada ali a žalost i ono što ne valja…“

U romanu „Kako sam dobio pismo od Hitlera“ opisana je jedna od najtužnijih priča u njegovom životu i kako on kaže u „celoj Evropi“ gde dečak od 8 godina živi sam bez roditelja i to u planini. Beži od svih pa i od nemačkih vojnika. Taj dečak je podivljao od samoće i gladi ali se borio da nekako preživi. I preživeo je jer se hranio šumskim jagodama, lizao je nemačke odbačene konzerve, tu i tamo je dobio komad tvrdog hleba od nekog domobrana, lizao je mednu rosu sa lišća i tako preživljavao… i to sve zbog jednog Hitlera, koji je mnogima u svetu učinio toliko zla.. i taj dečak mu piše pismo….

Vasilije Karan objavio je romane Crveni tragovi, Kako sam dobio pismo od Hitlera, Sanjalice, Plava svjetlost, Paklena varoš, Bosanska noć, Joja, Zvijezde ne umiru, Padale su crvene kiše, Vjetar još nije stao, U zemlji suza, Tamna strana sunca, Valcer kozarskih rafala.

Dobio je nagrade za romane Joja i U zemlji suza, kao i za zbirku pripovedaka Plač anđela.