Izložba o Soji Jovanović prvoj srpskoj rediteljki može da se pogleda do 8. Marta u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu


Izložba posvećena Soji Jovanović u Kinoteci
Foto: arhiva Jugoslovenska kinoteka

Jugoslovenska kinoteka obeležava stogodišnjicu rođenja Sofije Soje Jovanović (1922–2002), prve srpske rediteljke dugometražnih igranih filmova i to multimedijalnoj izložbom „Soja Jovanović – snovi u boji“ autorke Irine Kondić, kustosa Jugoslovenske kinoteke. Izložba može da se pogleda do osmog marta. Osnovni deo izložbe izložen je u centralnom holu zdanja u Uzun Mirkovoj ulici i ono čini podsećanje na sve igrane filmove koje je Soja Jovanović režirala: Sumnjivo lice (1954), Pop Ćira i pop Spira (1957), Diližansa snova (1960), Dr (1962), Put oko sveta (1964), Orlovi rano lete (1966), Pusti snovi (1968) i Silom otac (1969). Prateća građa obuhvata plakate, fotografije, skice. Tu su i originalni kostimi iz filmova, dok posebnu atrakciju predstavlja umetnička instalacija visine devet metara koja spaja ilustracije Alekse Gajića s vremenskom linijom na kojoj je hronološki data biografija Soje Jovanović.

U okviru jubileja obeležavanja stogodišnjice rođenja Sofije Soje Jovanović biće i digitalna restauracija popularne komedije Soje Jovanović Pop Ćira i pop Spira (1957), u okviru projekta A1 Kinoteka. Restaurisanu kopiju prvog srpskog filma u boji publika će moći da vidi 8. marta na dve projekcije u sali „Makavejev”, kao i na premijernoj projekciji onlajn na zvaničnoj Fejsbuk stranici Jugoslovenske kinoteke.

Na otvaranju izložbe, ministarka kulture Maja Gojković je podsetila, da je Soja Jovanović odrastala u umetničkoj porodici, što je uticalo na njen životni i profesionalni put. Njen deda-stric, čuveni slikar Paja Jovanović motive za svoja remek-dela pronalazio je u našoj tradiciji. „Po ugledu na njega je i naša najpoznatija rediteljka inspiraciju za svoje radove nalazila u delima velikih srpskih pisaca, kao što su Branislav Nušić, Stevan Sremac, Branko Ćopić ili Jovan Sterija Popović”. Filmovi i predstave Soje Jovanović, uvek su delovali savremeno i bili lako čitljivi za najširu publiku, iako je većina radnjom smeštena u neka prohujala doba, te se može reći da je bila „jedan od rodonačelnika, a kasnije i simbola spajanja modernog i tradicionalnog u domaćoj kinematografiji“.

„Brojne generacije zahvalne su Soji Jovanović za to što su uz njene filmove i drame detinjstva bila lepša, srećnija i bezbrižnija. I danas, u doba kada tehnologija još uvek napreduje neviđenom brzinom i kada postoje mogućnosti za najraznovrsnija istraživanja, film „Put oko sveta“, nastao po istoimenom delu Branislava Nušića, neprevaziđen je način za brzo, lako i sveobuhvatno poimanje sveta i za nova saznanja o našem okruženju, ali i o nama samima“, dodala je ministarka Gojković.

Sa otvaranja izložba
Foto: arhiva Jugoslovenska kinoteka

Direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić osvrnuo se na život i rad Soje Jovanović – nesuđene hemičarke, koja je studirala glumu, sebe zvala „radoševkom“ jer je oduševljeno slušala tumačenja reditelja i scenariste Radoša Novakovića, bila  fascinirana delom Nušića, koga je i lično znala kao kuma njenog dede.

„Za Nušića je govorila da nije satiričar već humorista. Isto tako je karakterisala i sebe. U Nušićevom stvaralaštvu prepoznavala je, kako je volele da kaže, Diznijev svet, a Dizniju se divila“, rekao je Pantelić.

Svoj prvi film „Sumnjivo lice“ (1954) režirala je neposredno nakon što je postavila istoimenu predstavu u pozorištu. Prema rečima Pantelića, „postojale su razne peripetije oko te predstave, govorilo se da je ova autorka iz građanske porodice unela neke elemente koji su za ono doba nosili nešto sumnjivo, a i za druga njena ostvarenja smatralo se da uspeva da proturi nešto što publiku tera na vrstu razmišljanja koja nije bila najpodesnija u to vreme. Od takvih kritika u više navrata spasio ju je Branko Ćopić“.

Drugi film Soje Jovanović – „Pop Ćira i pop Spira“ (1957) „izuzetno je značajan za njenu karijeru – pored toga što je to bio prvi kolor film u tadašnjoj Jugoslaviji, samim tim i u Srbiji, doneo je mladoj rediteljki nagradu za najbolju režiju na festivalu u Puli. Tako je njen talenat i formalno potvrđen“, rekao je Pantelić.

Ističući da je Soja Jovanović u dela Nušića, Sterije, Sremca, pa i Branka Ćopića unela novu energiju, Pantelić je ocenio da u gotovo svakoj ekranizaciji tih poznatih dela možemo primetiti određene izmene, te podsetio da je adaptacije radila sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Arsenom Diklićem i drugim velikim autorima, a na snimanjima, pored dobre saradnje sa kolegama i glumcima, bila neustrašiva, uvek tražeći efekte koji će gledaocu najbolje dočarati ono što je zamislila.

Autorka izložbe Irina Kondić istakla je da najvažniji deo ove postavke čine filmovi Soje Jovanović, koji su u izložbenim celinama hronološki poređani (od 1954. do 1969. godine) i svaki ima svoj prostor, svoj monitor na kojem se emituju inserti i svoje arhivske materijale – plakate, fotografije, kostimografske i scenografske skice, knjige snimanja.

Posetioci putem aplikacije mogu da se upoznaju sa još nekim video sadržajima, kao i da čuju glas Soje Jovanović  snimljen 1990. godine u radio emisiji „Kod dva bela goluba“ autorke Anite Panić.

U centralnom holu zdanja u Uzun Mirkovoj ulici dominira velika umetnička instalacija, koja spaja ilustracije Alekse Gajića – crteže Soje Jovanović i likova iz filmova, s vremenskom linijom na kojoj se prati rad rediteljke na filmu, u pozorištu i na televiziji.

„Uz podatke tu su i neki citati Soje Jovanović i njenih savremenika i prijatelja, koji upotpunjuju sliku o njenom liku i delu“, rekla je Irina Kondić, te skrenula pažnju i na šest originalnih kostima iz filmova, koje je za ovu priliku ustupila kompanija „Avala studios“ (nekadašnji „Avala film“), a koji su prošli tekstilnu konzervaciju i vraćen im je stari sjaj posle više od 60 godina.

Izvor Jugoslovenska kinoteka