U Leskovcu, Beogradu i Jagodini održane promocije romana Štalag III B Tatjane Milanović

Nakon niza promocija održanih po Nemačkoj u ovoj godini Tatjana Milanović je svoj roman Štalag IIIB ovoga leta promovisala u Leskovcu, Beogradu i Jagodini.  Profesor srpskog jezika i književnosti, koja poslednje četiri godine podučava učenike u Srpskoj dopunskoj školi u Hesenu, svoj roman je posvetila dedi Božidaru Bošku Stankoviću, iz sela Jašunja sa juga Srbije, koji je kao vojnik Jugoslovenske kraljevske vojske zarobljen je u aprilskom ratu 1941. Nije ispalio nijedan metak, ali je zajedno sa ostalim svojim drugovima iz čete odveden u vojni zarobljenički logor Štalag IIIB u Furstenbergu, na granici Nemačke sa Poljskom. 
 
Upravo u Leskovcu, u prostorijama Leskovačkog kulturnog centra interesovanje za promociju je bilo veliko, jer je Boško, deda po ocu autorke, upravo iz tih krajeva. O knjizi govorio pisac Vlasta Cenić, program vodila Slađana Mladenović. Vlasta Cenić je istakao da su poruke koje šalje ovaj roman „svevremenske: o uzaludnosti rata i nepotrebnom stradanju ljudi, o žrtvama sa obe strane (nema pobednika), o ljudskosti i neljudskosti, o čovečnosti, o porodici, o našim velikim očevima koji često budu skrajnuti, o prijateljstvu, o ljudskoj upornosti, moći da izdrže sve, o ljubavi koja ne zna za granice, o moći knjige, o lepoti umetnosti i njenom značaju i u najmračnijim danima čovečanstva… O zavičaju i očuvanju korena… Učite  nas, a posebno mlade, nezaboravu”.

U Beogradu promocija je održana u Udruženju književnika Srbije, koji su i bili organizatori. Program je vodio Majo Danilović koji je i pročitao esej o romanu koji je napisao Vidak Maslovarić, pisac i književni kritičar. O knjizi su govorile i: Zorica Mladenović, književna kritičarka iz Beograda, Jelena Dilber, recenzentkinja i lektor izdavačke kuće Nova poetika, i Slavica Mastikosa, književnica. U muzičkom programu je učestvovala akapelo vokalna grupa Famos.

Govoreći o romanu Tatjane Milanović Zorica Mladenović je istakla, da roman „u najširem smislu tematizuje tragični deo srpskog kolektivnog sećanja koji se nikada ne može ispričati do kraja. Tatjana Milanović u ovoj knjizi svedoči o životu u radnom logoru u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. U formalnom smislu njen roman je najbliži memoarskoj prozi, međutim, autorka ne iznosi sopstveno već rekonstruiše sećanje svog dede, čime se problematizuje narativni postupak memoarskog romana”.

U Jagodini, u gradu koje Tatjana živi decenijama promociju su organizovali predstavnici Narodne biblioteke Radislav Nikčević i gimnazije Svetozar Marković. O knjizi su govorili: mr Dejan Tanić, istoričar i Ljiljana Ristić, profesorka književnosti, koja je istakla lepotu prizrensko-timočkog dijalekta kojim govori glavni junak romana: „Boško govori svojim dijalektom, prizrensko- timočkim, na njemu se seća života, sanja život, brine o bližnjima, razgovara sa najbližim mu logorašima. Seća se majke i mešenja banice, žene s kojom je tek započeo život, siromaštva u kom je odrastao i strogog oca koji mu po dolasku iz logora na pitanje „Kazuj kakvo je” odgovara bez kukumavke: „Pa tako, koje da kazujem, teško, neje dobro…. s’g je dobro“ , a otac odgovara, „Će si bude, čovek je potvrdi od kamen”. Mudrosti koje govore ovi gorštaci su jednostavne, tačne i duboke, nisu ih iz knjiga učili, život im ih je sam dodeljivao”. Odlomke iz knjige je čitala novinarka Suzana Lubura, a program je vodio Milun Vasić.