U manastiru Pustinja, kraj Valjeva, obeležen je, proteklog vikenda nesvakidašnji jubilej- četiri veka trajanja najvrednijeg živopisa u Severozapadnoj Srbiji, nastalog u periodu od 15. marta do 18. juna 1622. godine. Obeležavanje jubileja- 400. godišnjice živopisa manastira Pustinja otpočelo je svečanim otvaranjem izložbe fotografija fresaka ove drevne svetinje, duhovnog bisera Valjevske eparhije i pravoslavnih prostora uopšte u galeriji Narodnog muzeja u Valjevu. Izložbu je otvorio episkop valjevski Isihije. Dan kasnije pred početak svečane akademiju u manastiru Pustinja svetu arhijerejsku liturgiju je služio episkop zvorničko – tuzlanski Fotije, uz sasluživanje episkopa Jovana (Purića) i valjevskog Isihija, sveštenika i sveštonomonaha, kao i pojanje Hora sveštenika i bogoslova pod upravom protonamesnika Branka Čolića.
„Pusta, samo imenom i samo za laike. Za monahe, bogata, nalik ranohrišćanskim pustinjama, u kojima su nicale monaške zajednice i stasavali oci hristove crkve. Nastanak joj predanje vezuje za doba vladavine kralja Dragutina (13. vek), a u narodu se zbori o njoj i kao zadužbini najmlađeg od trojice braće nepoznatih imena. Najlepšoj, zbog čega zavidna braća izrekoše kletvu „da pusta ostane“. Nauka, pak, najizvesnijim smatra da je podignuta u 17. veku na temeljima stare bogomolje, budući da su osmanske vlasti dozvoljavale obnove svetinja na mestima na kojima ih je nekad bilo. Posvećen Vavedenju presvete Bogorodice kao carska lavra Hilandar, manastir Pustinja u klisuri reke Jablanice nosi trag Svete Gore zahvaljujući freskama, koje su proleća 1622. godine oslikali freskopisci sa Atosa Jovan i Nikola, a pod budnim okom njenog igumana Janićija Bitovića. Od tada naovamo, protekla su četiri stoleća. Pustinjskom Svetom Jovanu Krilatom i drugim predstavama iz biblijske istorije na poklonjenje su pritekle hiljade bogotražitelja. U knjigu utisaka najlepše reči o manastiru Pustinja upisali su Prepodobni Otac Justin Ćelijski, starac Nikanor Hilandarac, slavna srpska pesnikinja Desanka Maksimović, akademik dr Vladeta Jerotić, etnolog Dragomir Antonić, književnik Moma Dimić, karijerni diplomata i univerzitetski profesor dr Darko Tanasković i mnogi drugi istaknuti stvaraoci. Pola veka u njoj nas dočekuje mati Nina, s ljubavlju čiji komadić, uz blagodat Božju, svako sa sobom ponese sa ovog svetog mesta”, istaknuto je na stranici Eparhije valjevske.
„Velika je radost sabrati se u Pustinji oko jubileja- 400. godišnjice njenog živopisa, služiti svetu liturgiju i zablagodariti svima koji su se ugradili molitveno i materijalno u proslavu jubileja i života ove svetinje, koja je veliki dragulj naše duhovnosti”, rekao vladika valjevski Isihije, predavši reč pouke bratu arhijereju episkopu Fotiju sa kojim je delio monaške dane u manastiru Kovilj. U svom obraćanju, vladika Fotije je pohvalio blaženopočivše vladike Atanasija i Milutina, čija su imena neraskidivo vezana za manastir Pustinju, svetinju koja je kroz istoriju davala velike duhovne plodove.
„Vladici Isihiju bih poželeo svako dobro u ovoj eparhiji, koja ima dva stuba, dva velika svetila- Svetog Vladiku Nikolaja i Prepodobnog Justina Ćelijskog. Naravno, i mnoge druge svetitelje kroz istoriju. Ali, Bog je njih podigao u novije vreme da budu svetila kao što u našoj Crnoj Gori imamo Svetog Vasilija Ostroškog i Petra Cetinjskog. Zbog tih stubova nećemo pogrešiti, nećemo sići s puta i otići na stranputicu, nego ćemo ići svetosavskim putem spasenja. Zato je ova eparhija veoma značajna i, slobodno možemo reći, centralna eparhija, srce Srpske Pravoslavne Crkve. Dobro je doći ovde i poučiti se bogoslovlju, poučiti se pravoslavlju i srpstvu”, naglasio je vladika Fotije u propovedi na kraju svete liturgije.
Foto: eparhija valjevska
Program svečane akademije otvoren je govorom vladike Isihija o značaju ikona u bogosluženju i životu hrišćana. „Pravoslavna ikona, kao i pravoslavna umetnost uopšte, predstavljaju plod vere u dolazak carstva božijeg, u kojem će sve, i čovek i priroda, na jedan nov način živeti u zajednici sa Bogom u Hristu. Pravoslavna ikona uči i to kakav životni stav treba imati prema bližnjima. Gledajući lik svakog čoveka, u njemu prvo treba videti prototip po kojem je sazdan, odnosno Boga, i prenebregnuti njegove slabosti i mane, uočavajući njegov budući, vaskrsli lik, oslobođen od strasti. Drugim rečima, život ovde na zemlji, ispunjen ljubavlju prema Bogu i bližnjima, u Večnosti se usavršava u blaženstvo u prisustvu Božjem… Narodna legenda kaže da je najmlađi od trojice braće najviše truda uložio i sagradio ovu svetinju, čiji je freskopis napunio četiri veka. Ona je neoborivo svedočanstvo, ne samo našeg istorijskog postojanja na ovom prostoru, već i nepokolebljive vezanosti za buduće Carstvo Hrista Boga”- zaključio je Vladika Isihije.
Životni put uglednog univerzitetskog profesora i potonjeg diplomate dr Darka Tanaskovića u Pustinju je doveo 1994. godine, pred odlazak na dužnost ambasadora u Tursku, a na poziv prijatelja mu, uglednog srpskog novinara, počivšeg Slobodana Rakovića iz Valjeva. Zbog toga mu je, kako je rekao, veza sa manastirom Pustinja duboka. Susret sa igumanijom mati Ninom ostavio je poseban trag. „Mati Nina mi je tada poklonila teglu meda, rekavši: „Idite sa ljubavlju u zemlju onih koji nas ne vole. Ponesite ovu teglu meda, jer to nije samo med…” Taj trenutak i njene reči na neki čudesan način su me rasteretile tereta, koji mi je bio na plećima, i ja sam otišao sa mnogo samopouzdanja u Tursku”, podelio je sa prisutnima prof. Darko Tanasković svoje sećanje na važan trenutak u svom životu, koji se zbio u manastiru Pustinja. Reči koje je zapisao u knjigu utisaka, a koje je pronašao jedan od organizatora svečanosti arhijerejski namesnik prvi valjevski, protonamesnik Darko Đurđević, odraz su katarze, najdublje realnosti do koje čovek može kada je srećan i kada mu je to podareno.
„Meni je ta poseta manastiru bila ohrabrenje, podstrek i oslonac tokom službovanja u Turskoj u vreme rata u Bosni i Hercegovini, kasnije u vreme krize na Kosmetu, zaključno sa NATO agresijom na tadašnju Jugoslaviju. Danas smo ovde kada se ponovo nadvijaju tamni oblaci i mislim da je dragoceno ponovo se osloniti o oslonac koji predstavlja manastir Pustinja” istakao je dr Darko Tanasković.
Po želji mati Nine, u programu akademije je nastupio frulaš Milinko Ivanović, a prigodan program, u režiji Petra Stanojlovića, su izveli Etno grupa Vasilis iz Žablja kod Novog Sada, članovi folklorne sekcije Valjevske gimnazije i poznati dramski umetnik Valjevac Nebojša Milovanović. Svečanost je završena trpezom ljubavi, koju je sestrinstvo Pustinje pripremilo za sve goste.
Foto: eparhija valjevska
Posebna zahvalnost dan ranije na otvaranju izložbe upućena je dr Svetlani Pejić, istoričaru umetnosti iz Beograda, koja je u sjajnu monografiju sabrala lepote pustinjskih fresaka. Iz te monografije proistekla je knjiga, priređivača protojereja Nenada Markovića, koju je Eparhija valjevska izdala u čast jubileja. Stručni osvrt na umetničku vrednost živopisa, pružila je izvrsnim izlaganjem njena koleginica Nataša Kristić, nastavnik Valjevske gimnazije: „Manastir Pustinja je naš najstariji i najlepši manastir. Preko 370 kvadratnih metara u njemu je prekriveno freskama koje imaju samo jedan zadatak, a to je da nam potvrde da je reč Božja pisana u Svetom Pismu istinita. Crkva nije ništa drugo, do odraz onoga što volimo da zovemo „Nebeski Jerusalim“, prikaz kako treba živeti ovde da bi se osvojio život za večnost. Freske, koje su nastale u vremenu u kome je bilo jako važno braniti Srbiju, predstavljaju posebnu vrstu rariteta. Nastale su neposredno nakon obnavljanja Pećke Patrijaršije i tražile su svoje mesto u utemeljenju srpskog nacionalnog bića. Manastir je nakon gradnje i oslikavanja više puta stradao. U tim vremenima došlo je do oštećenja gornjih partija freskopisa, koje su delom zaštićene u procesima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Nažalost, veliki broj fresaka i danas zahteva našu veliku brigu i ljubav kako bi im se vratio sjaj u kom su nekad stajale. Nadam se da će se večeras u svim srcima probuditi želja za očuvanjem ovog retkog kulturnog i duhovnog blaga i vraćanja mu starog sjaja”, navela je eparhija valjevska.
Autori fotografija fresaka su: Milan Marković, protojerej Nenad Marković, Zoran Lukić i Srđan Vujović. Izložba u galeriji valjevskog muzeja trajaće do 6. novembra 2022. godine.
