Srpski jezički i pravopisni reformator, tvorac novog pravopisa i književnog jezika Vuk Stefanović Karadžić preminuo je na današnji dan 7. februara 1864.
Odmah po Vukovom upokojenju poslan je telegram u Beograd knezu Mihailu, da ga pitaju gde će se Vuk sahraniti. Razočarani su bili prijatelji Vukovi i srpski studenti kada je posle dva dana stigao odgovor da se Vuk sahrani u Beču. Potom su se okupili da mu telo prenesu u Grčku kapelu. U kapeli su pored kovčega bila dva stola: na jedan su stavljena Vukova dela, a na drugi njegovo ordenje. Ne samo Srbi nego mnogi Sloveni, pa i neki od Nemaca koji su ga znali i poštovali, okupili su se da otprate Vuka do groba na bečkom groblju Svetog Marka.
Opelo su sutradan održali arhimandrit Gerasim Petranović i prota Rajevski, Vukov lični prijatelj, uz učešće svih sveštenika Grčke crkve u Beču. Dva srpska studenta održali su prigodne govore: jedan na srpskom, a drugi na nemačkom jeziku. Prvi, Aleksandar Sandić, na kraju govora, po običaju narodnom, kao što se čini u tužbalicama, pozdravljao je mrtve po Vuku: „Junake sa Kosova i pevače njihovog junaštva Višnjića, Podrugovića, prethodnika njegovog Dositeja i dobrotvora Kopitara i prijatelja Mušickog… učenike tvoje i naše omiljene vođe omladine Branka Radičeviće i Bogoboja Atanackovića i Kostu Ruvarca” da bi završio zakletvom omladine: kao što je Vuka poštovala i volela za života, i po smrti će njegovu uspomenu poštovati i ići putem koji je izveo. (J. Šaulić, Vuk i porodica, 1978)
Na fotografiji: Vukov nadgrobni spomenik, groblje Svetog Marka, grobno mesto br. 2960, (Sankt Marxer Friedhof, grab no. 2960) u Beču.
Izvor i foto: Muzej Vuka i Dositeja
