Jelena Petrović Njegoš ili Jelena Savojska je crnogorska princeza i pretposlednja kraljica Italije u periodu 1900—1946. Bila je udata za italijanskog kralja Vitorija Emanuela III. Rođena je na Cetinju 8. januara 1873. godine od oca Nikole Petrovića Njegoša i Milene rođene Vukotić.
Prvu mladost je provela na ruskom carskom dvoru. Na prijemu povodom venčanja cara Nikolaja II je upoznala napuljskog princa Vitorija Emanuela III. Venčani su 24. oktobra 1896. Čin prelaska u rimokatoličku crkvu je obavljen u crkvi svetog Nikole u Bariju. Katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao je da se Jelena Savojska proglasi za sveticu.
Preminula je 28. novembra 1952. u Monpeljeu.
Ja znam da ću bit’ kraljica, silne, moćne Italije, al’ s tom krunom, dragi oče, tvoja ćerka srećna nije. Jer ja volim ovu zemlju, kao život kao vodu, a sad moram da napustim zauvijek Crnu Goru. Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi, rekla je Jelena svom ocu na dan svadbe.
Brakom sa kraljem Viktorom, princeza Jelena Petrović Njegoš je ojačala dinastiju Savoja, podarila joj petoro dece, a zbog dobročinstva postala omiljena narodu.
„Ja Vas pitam dajete li mi svoju ruku i saglasnost da ćete me uzeti, a ja Vam nudim moju. Ja vas hoću, pa ćemo se docnije zanimati kod mojih i vaših roditelja da nam daju saizvoljenije i blagoslov!”.
Ovim rečima je italijanski princ Viktor Emanuel, koji je došao 1896. godine na Cetinje u goste knezu Nikoli Petroviću Njegošu zaprosio njegovu ćerku princezu Jelenu. Tako je u kratkom dijalogu, rešeno ono na čemu su gotovo dve godine radile diplomatije Crne Gore i Italije.
Vladarke sa Cetinja
Od devet kćeri, knjaz Nikola Petrović Njegoš je na carske i kraljevske dvorove udomio pet. Princeza Zorka udala se za kralja Petra Karađorđevića, princeza Milica 1889. za velikog ruskog knjaza Petra Nikolajeviča, a princeza Stana za ruskog knjaza Đorđa Maksimilijanoviča Romanova i potom 1907. za velikog ruskog knjaza Nikolaja Nikolajeviča.
Princeza Ana je bila udata za ruskog knjaza Franca Batenberga, a princeza Jelena za italijanskog monarha.
„Princ Viktor Emanuel i Jelena, koju su opisali kao visoku, skladnu, sa kosom tamnijom od noći i očima ranjene srne, nisu se više odvajali. Prelepa princeza, kćerka vladara i pastira, imala je, osim dobrote, velikodušnosti i jednostavnosti, vrline rođene kraljice”, zapisao je biograf Renato Barnesko.
Princeza Jelena Petrović Njegoš rođena je kao jedno od dvanaestoro kneževe dece. Krstio je ruski car Aleksandar Drugi Romanov.
Odrasla je uz švajcarsku guvernantu, u vreme kada je Crna Gora ratovala i krvarila. Sa deset godina uputili su je na školovanje u ruski Petrograd, na institut Smoljni, koji se nalazio pod caričinim patronatom. Tamo je otkrila slikarski talenat.
Na Svetskoj izložbi slikarstva u Veneciji upoznala je italijanskog princa Viktora, sa kojim se zbližila na balu u Rusiji 26. maja 1896. godine, povodom krunisanja Nikolaja Drugog za cara Rusije.
To nije promaklo italijanskom kralju Umbertu, koji je želeo da ojača svoju lozu „novom krvlju”, jer je u dinastiji bilo previše rođačkih brakova – opisuje istoriju ovog braka hroničarka Bosiljka Čelebić – Mitrović. Civilno venčanje je obavljeno u velelepnom dvorcu Kvirinale, a crkveno u crkvi Santa Marija od Anđela uz prisustvo mnogobrojnih gostiju iz Evrope. Princeza Jelena je uzela prezime Savojska i katoličku veru, čvrsto uverena da se Bogu najbolje služi kroz ljubav prema bližnjem.
Bračni par je živeo u kraljevskom dvoru Kvirinale u Rimu, okruženom parkovima i sportskim terenima. To je bila prava oaza sreće i radosti, princ i princeza su uz nežnost i ljubav provodili dane sa svojom decom.
Italijani su od 1906. prema novom kraljevskom paru osećali privrženost, često i divljenje, ali i uzdržanost, jer su svi dotadašnji kraljevi bili distancirani od naroda.
Kada je zemljotres razrušio grad Mesinu, kralj i kraljica su rizikujući svoje živote, proveli više od 20 dana na trusnom području, pomažući ljudima. Kraljica je vešto pomagala ranjenima, svojim rukama ublažavala patnje stradalima. Pedeset godina kasnije, u Mesini je podignut mermerni spomenik na trgu Seđola.
Zagrljene figure kraljice i devojčice svedoče o razornom zemljotresu i plemenitoj, hrabroj dobrotvorki Jeleni Savojskoj.
Guslarska verzija Jelenine udaje ne pominje ove činjenice, u toj pesmi, ona je nevoljno data Viktoru od Savoje. Prema ovoj pesmi kada je crnogorski gospodar pozvao kćerku, na dan njenog venčanja, ona mu je rekla da je nesrećna njegovom odlukom, ali da će poštovati njegovu želju.
„Ja znam da ću bit’ kraljica, silne, moćne Italije, al’ s tom krunom, dragi oče, tvoja ćerka srećna nije. Jer ja volim ovu zemlju, kao život kao vodu, a sad moram da napustim zauvijek Crnu Goru. Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi”.
Jelena je, prema istoj pesmi, bila zaljubljena u perjanika očeve garde, Miloša i tražila je od oca da je on, sa ostalim perjanicima prati do Bara. Na rastanku, poklonila mu je svoju burmu, a on joj je rekao:
„Oh, Jelena, da nijesi ćerka moga gospodara sabljom bi’ te odbranio i odveo do oltara“.
Zasluge Jelene Savojske za italijanski narod bile su tolike da je katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao da se proglasi za sveticu.
Kraljica Italije je sa kraljom Viktorom dobila petoro dece – Jolandu, Mafaldu, Umberta, Đovani i Mariju Savojsku. U istoriji je zapisana kao poslednja italijanska kraljica. Emigrirala je 1946, a godinu dana kasnije ostala bez muža. Umrla je 1952. u izgnanstvu u Monpeljeu.
Nikšićki list Nevesinje od 20.5.1898. (stari kalendar) u 3. broju donosi podatak iz italijanskih listova da su Slovenci, podanici italijanski, predali jednu molbu prestolonasljednici kneginji Jeleni, da bi ona kao Srpkinja, poradila im slobodu slovenačkog jezika u crkvi i školi. Ta je molba srpski napisana. To se odnosilo na Slovence u dolini Rezije i Natizona.
Dubrovački srpski časopis Srđ donosi podatak da je talijanska štampa pisala o tome da je Jelena dovela sebi za dvorsku damu jednu Srpkinju da bi imala s kime govoriti svojim maternjim srpskim jezikom kao i da se zalaže za otvaranje katedre za srpski jezik na nekom od italijanskih univerziteta.
Ivan Meštrović u svojim memoarima spominje susret sa Jelenom 1911. godine (Međunarodna izložba u Rimu):
Govorite s Kraljicom na svojem jeziku, ona je vaša. Kraljica je, međutim, odgovorila francuski, a kasnije mi je prije odlaska rekla ispod glasa: Ja sam pomalo zaboravila naški. Bila sam u Rusiji i, onda ja ne govorim književno srpski, nego onao po naški, „Kako govoru u Crnu Goru”. A onda, ne bih ćela, da bude krivo ovijem ovdema, jer i s ministrima govorim po francuski.
Izvor: FB Rojalistički klub
