Odigrao je ključnu ulogu u utemeljenju rudarstva i razvoju Narodne banke. Nesebično darovao narodu
Kažu nema guvernera Narodne banke koji bar jednom ne poželi da mu se lik nađe na nekoj novčanici. To je obično dokaz da je s vladarima, naučnicima, državnicima, umetnicima dao vidljiv doprinos svom vremenu. Retko se to kome desi. Đorđe Vajfert je jedan od tih izuzetaka. Crvena novčanica od 1.000 dinara, sa njegovim likom, još obraduje prosečnog građanina Srbije, bez obzira na stepen devalvacije od njene pojave. I Srbi ko Srbi, odmah na pojavu ove banknote, odreagovali su vicem: Crvenim Vajfertom kupiš Vajferta u flaši, popiješ ga, onda sedneš u auto, pa kad te policija zaustavi, Vajfertom platiš da te ne privedu pijanog!
Ko je bio ovaj „posrbljeni Švaba” i šta je učinio za Srbiju da bi zaslužio sve ovo. Za života je bio i bogat, i siromašan, ali nikad odvojen od naroda. Ogroman novac koji je sticao proizvodnjom i prodajom piva trošio je na otvaranje rudnika širom Srbije i na velika dobročinstva. Delio je sve što je sticao i često je govorio: „Treba davati da bi se opet steklo! ”
„Pivo ladi, dušu sladi!”, bio je slogan za Vajfertovo pivo. Narod je dodavao: „A iz džepa pare vadi! ” To je verovatno prva smišljena EPP poruka u Srbiji. Ako ne računamo onu, zapamćenu, sa Malog pijaca: „Prvo i prvo – javorovo drvo, drugo i drugo – potrajaće dugo, treće i treće – slomiti se neće: kašika laka za svakog seljaka!”
Vrlo brzo shvata da je najveća i najskuplja stavka u proizvodnji piva – ugalj, bez koga nije mogla da radi parna mašina, i kreće u potragu po Srbiji – traži kvalitetno nalazište uglja. Posle godinu dana, dobija koncesiju na rudnik uglja u Kostolcu. Ova početnička sreća probudila je u njemu strast za rudarstvom. Narednih godina otvorio je ukupno 11 rudnika. Među njima bio je i rudnik žive na Avali, otvoren 1882, rudnik olova – Ruplje, rudnik zlata – Rukmalne.
Uludo je bilo otvaranje Topionice u Ripnju nadomak Beograda, jer rudnik žive na Avali gotovo da je bio bez rude. Isto je bilo i sa ostalim rudnicima. Do 1895. bio je u ogromnim finansijskim problemima. Većina investitora ga je napustila, a njegovi dugovi su lagano prevazilazili vrednost pivare. Na beogradskoj kaldrmi se ispilila izreka – dužan kao Vajfert.
Međutim, nekako u to vreme, počinje sa opsežnim istraživanjima u okolini Bora. Nakon početnih loših rezultata, njegovi rudarski inženjeri nailaze na dobru i bogatu žicu bakra, najbogatije nalazište u tadašnjoj Evropi. Za samo nekoliko godina, seoce Bor postalo je veliki rudarski grad, a Vajfert najbogatiji čovek u Srbiji.
Krajem maja 1904. godine, osnovana je rudarska kompanija Francusko društvo Borskih rudnika – koncesija Sveti Đorđe, u kojoj je Đorđe Vajfert imao udeo od 31,8 odsto akcija.
Ovaj finansijski uspeh mu je omogućio da proširi i svoje pivarsko preduzeće. Otvorio je pogone u Sremskoj Mitrovici i Nišu, a njegovo pivo postalo je najpopularnije u Srbiji. Dva puta je osvojilo zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu, i to 1889. i 1900. godine.
U Srbiji je bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali ne i privrednika s toliko preduzetničkog duha, koji bi novac sticali i ulagali u nove privredne poduhvate i toliko darežljivo i nesebično ga poklanjali svom narodu.
Svojim sredstvima je Đorđe Vajfert osnovao invalidski fond Sveti Đorđe i Društvo Kralj Dečanski za zbrinjavanje i obrazovanje gluvo-neme dece. Omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj.
Đorđe Vajfert bio je veoma svestrana ličnost. Gotovo da ne postoji oblast u kojoj on, na neki način, nije ostavio traga. Neposredno pre izbijanja srpsko-turskog rata 1876-1978, njegovim novcem kupljeni su prvi topovi za artiljerijske jedinice srpske vojske.
Tokom rata bio je dobrovoljac u srpskoj konjici. Zbog pokazane odvažnosti u prenošenju poruka između jedinica pod neprijateljskom vatrom odlikovan je medaljom za hrabrost. Od petnaestak najviših odlikovanja koja je dobio tokom života, po njegovoj izričitoj želji, ova medalja za hrabrost bila je jedina stavljena u kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima. Đorđe Vajfert nije bio član nijedne partije i kao uvek je služio kao medijator u političkim sukobima, unoseći kompromis i ravnotežu u burni politički život Srbije. U vreme Timočke bune 1883. kralj Milan je osudio na smrt veliki broj istaknutih Srba koji su učestvovali u buni. U vrlo opasnoj audijenciji kod ljutog kralja, gde je i sam rizikovao da bude optužen za izdaju, Vajfert je uspeo da izdejstvuje da se smrtne kazne preinače u vremenske kazne zatvora. Ovaj njegov potez pomogao je zaustavljanju daljeg krvoprolića u Srbiji. Na marginama istorijskih zapisa može da se pronađe podatak da je 20 godina kasnije, 1903. godine, bio jedan od zaverenika protiv Aleksandra Obrenovića. Poklonio je i 50.000 dinara porodicama poginulih tokom prevrata.
Za vreme Balkanskog rata 1912. došlo je do velike oskudice hrane u Beogradu, te je on lično platio i obezbedio 60.000 vekni hleba, koje su deljene siromašnim beogradskim porodicama. Srpskoj konjici, koja je bila njegova velika ljubav, poslao je na front vagon piva. Angažovao se i na pomoći ratnim veteranima i deci ratnim siročićima.
Takođe, za vreme Prvog svetskog rata, u emigraciji na jugu Francuske, prikupljao je priloge za srpski narod i vojsku. Zanimljivo je da je tada, zahvaljujući svojim privatnim i poslovnim vezama, uspeo da sačuva svu imovinu Narodne banke Srbije, kojom je rukovodio iz Marseja. Dok Srbije fizički nije bilo, NBS je u Francuskoj davala kredite i zarađivala novac! Tim novcem je finansirala srpsku vojsku u njenom oporavku i slanju sa Krfa dalje na Solunski front – otkriva naš sagovornik činjenice o ovom velikom čoveku, čije je grudi krasilo ordenje francuske Legije časti, Albanske spomenice, Takovskog krsta, tri Karađorđeve zvezde, četiri Bela orla…
U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao kreditnu garanciju za Dom gospođa Svete Ane. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemljište za Društvo beogradskih žena lekara, gde su one uz pomoć žena lekara iz Škotske sazidale bolnicu. Za sve vreme izgradnje bolnice, Vajfert je društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, kao i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihailovoj ulici. Pomagao je i Udruženja gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. Jedan je od utemeljivača Biciklističkog saveza i poklonio im je plac za prvu pistu koja se nalazila na mestu sadašnjeg Doma Vojske Srbije. Bio je strastven kolekcionar. Svoju veoma vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada Beograda ostavio je svoju veoma vrednu zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koje je nasledio od oca.
Voleo je trkačke konje. Omiljeni konj mu je bio Fantast. Ulagao je dosta u ergele i konjički sport.
Đorđe je darežljivi mecena kulturnih i humanih ustanova i prijatelj nauka.
Njegov testament je izvršen još za njegova života, a u skladu s njegovim željama. Svoje ogromno bogatstvo ostavio je ženi Mariji i svom najstarijem nećaku Ferdinandu Grambergu, koji je ujedno bio i glavni direktor svih Vajfertovih preduzeća. Kada je Đorđe Vajfert umro 12. januara 1937, sve što je posedovao bio je džepni sat na zlatnom lancu, ukrašen masonskim simbolima i dijamantska značka za kravatu.
Umro je u 87. godini života, 12. januara 1937. u svojoj kući u Beogradu, u Ulici vojvode Putnika br. 5. Javnom procesijom, u prisustvu velikog broja građana, njegovo telo je preneto ulicama Beograda do obale Dunava, odakle je lađom Sveti Đorđe prebačeno u Pančevo. Održana je katolička misa u njegovoj zadužbini, Crkvi Svete Ane, a odatle su njegovi posmrtni ostaci preneti na nemačko groblje u Pančevu. Posle masonske posmrtne službe, položen je u porodičnu grobnicu.
Bankar i preduzetnik
Vajfert je odigrao ključnu ulogu u utemeljivanju i razvoju Narodne banke Kraljevine Srbije. Bio je njen prvi viceguverner od 1884. do 1889, a onda guverner od 1890. do 1902. i ponovo od 1912. do 1926. Zbog vanrednih zasluga za razvoj Narodne banke Kraljevine Srbije i Narodne banke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, izabran je 1926. za doživotnog počasnog guvernera. Njegova imovina koja je nacionalizovana posle Drugog svetskog rata u današnje vreme se procenjuje na 12 milijardi dolara.
Prvi plaćao bolovanja
Kao preduzetnik, on je po mnogo čemu bio ispred svog vremena. Izgradio je značajnu infrastrukturu u Srbiji. Gradio je puteve i pruge kojima je povezao svoje rudnike sa glavnim lukama i komercijalnim centrima. Podigao je radnička naselja, škole, bolnice, crkve i mlinove. Bio je prvi fabrikant koji je svojim radnicima plaćao bolovanje. Često je isticao da se trudi da odnos između njega i zaposlenih bude kao da su članovi jedne velike porodice.
Imao je vremena da sasluša i pomogne svakom ko bi mu došao sa nekom nevoljom. Vrlo često je davao novac i to nigde nije beležio, niti je ikada spominjao kome je šta dao. Svojim radnicima je prvi uveo plaćeno bolovanje i osmočasovno radno vreme. U Kostolcu i Boru, svakom ko je imao porodicu, dao je stan, 13 ari zemlje da se hrane i besplatan ogrev. Ne mogu se pobrojati njegove donacije – i srpskoj crkvi, i Kolu srpskih sestara… Srpski patrijarh ga je i odlikovao, iako je on bio rimokatolik od svog rođenja pa do smrti. Srpska crkva mu je bila vrlo zahvalna, jer je bio i ktitor tri pravoslavne crkve. Gradio je čitaonice, škole, puno je od svog ličnog profita trošio da bi učinio polzu čitavom narodu, i bio je jako voljen i cenjen.
Vajfertov legat nestao u bespuću sramote
Monografija „Porodica Vajfert i pivara u Pančevu”, koja se zaslugom pančevačkog Arhiva i Fonda Đorđa Vajferta nedavno pojavila na srpskom jeziku (prvi put je štampana 1925, na nemačkom), vratila je sećanje na možda i najveću pljačku jednog muzeja u Srbiji, a taj slučaj je posredno vezan za ime vlasnika prve pivare na Balkanu i jednog od najbogatijih ljudi svoga doba na ovim prostorima.
Pisac pomenute monografije Feliks Mileker, između ostalog, pominje i poklon koji je između dva svetska rata Đorđe Vajfert učinio Beogradskom univerzitetu, pančevačkoj gimnaziji i vršačkom muzeju, davši svakoj od ovih ustanova deo ogromne numizmatičke zbirke koju je formirao njegov brat Hugo, obogatio otac Ignac, a on doveo do nivoa jedne od najvećih evropskih zbirki metalnog novca stare Grčke, Rima i Vizantije.
Početkom 1990. ustanovljeno je da je pančevački deo zbirke koji je premešten iz gimnazije u muzej – nestao.
Tačnije, priča počinje 26. januara 1990, kada u posetu pančevačkom muzeju dolaze stručnjaci za numizmatiku Narodnog muzeja iz Beograda, sa namerom da vide Vajfertovu zbirku. Domaćini ih uvode u depo arheološkog odeljenja, i pred njima otvaraju prvu od tri kutije sa džakčićima u kojima je trebalo da budu novčići. Na zaprepašćenje prisutnih, umesto kovanica, tu su se nalazili nekakvi kamenčići! Otvorene su zatim i druge dve kutije, i u njima je takođe bio samo šljunak. Kradljivac je, kao da je želeo da se narauga, ostavio – jedan novčić. Nikakvih tragova obijanja nije bilo.
U potonjoj istrazi je ustanovljeno da su stručnjaci muzeja poslednji put videli zbirku 1979. godine, dakle, 11 godina pre no što je sticajem okolnosti otkriveno da je nestala. Dalje, ispostavilo se da do 1977. Vajfertova zbirka čak nije ni vođena kao vlasništvo muzeja, iako je bila u njegovom depou.
Ljubomir Reljić, koji je sedamdesetih godina bio direktor pančevačkog muzeja (a u vreme otkrivanja pohare kustos beogradskog Etnografskog muzeja), otkrio nam je da je u vreme kada je preuzeo rukovođenje pančevačkim muzejem pitao saradnike zašto se Vajfertova zbirka ne nalazi u stalnoj postavci, a odgovoreno mu je da se „ne uklapa” (!?)
Bilo kako bilo, 1979. obavljeno je brojanje novčića i procena vrednosti zbirke, i to, da apsurd bude potpun, na insistiranje pančevačke filijale Službe društvenog knjigovodstva, koja je zatražila tačan popis imovine muzeja i vrednost svega što poseduje. Tada je ustanovljeno da zbirka ima 6.676 novčića. U monografiji muzeja iz 1973, međutim, piše da je Vajfertova kolekcija, kada je preuzeta 1949. iz gimnazije, sadržavala 8.013 kovanica, 142 papirnate novčanice i 137 medalja i plaketa. To znači da je tokom šest godina, između dva popisa, iz muzeja već bilo nestalo 1337 predmeta iz zbirke, što rečito govori s koliko brige se muzej ophodio prema ovom blagu. Takođe, nije postojala ni bilo kakva dokumentacija o samoj zbirci i njenom preuzimanju, pa u muzeju nisu mogli da se saglase ni o tome koje je godine ona dopremljena iz gimnazije, a nagađanja su bila u rasponu od 1949. do 1953. godine. Ni o proceni vrednosti zbirke nije bilo saglasja: komisija koja ju je popisala 1979. odlučila se za iznos od 400.000 nemačkih maraka. Bilo je, međutim, onih koji su tvrdili da ona ni izdaleka ne vredi toliko, ali i drugih, koji su bili uporni u dokazivanju da ona vredi dva do tri puta više.
Budući da nije bilo indicija da je pljački prethodila provala, policija je istragu usmerila prema zaposlenima u pančevačkom muzeju. Neki od saslušavanih su podvrgnuti i ispitivanju na detektoru laži. Jedan arheolog je, dok je bio priključen na poligraf, pao u nesvest, ali sve te istražne radnje nisu dovele do toga da iko bude okrivljen za pljačku, niti je protiv bilo koga poveden postupak za očigledno nemarno postupanje u službi. Na zaključak da je nekome bilo u interesu da se čitava stvar zataška navodi i činjenica da je vest o otkrivanju pohare obelodanjena tek dva meseca kasnije. I još jedan bizaran podatak, koji smo saznali od inspektora koji je radio na ovom slučaju: ekspertizom je utvrđeno da kamenčići koji su se nalazili u džakčićima u kojima je trebalo da budu novčići potiču sa dunavske obale iz okoline Đerdapa. No, ni to nije doprinelo da se krug osumnjičenih eventualno suzi na osobe koje su imale veze sa tim krajem, u kome se nalazi i arheološki lokalitet Lepenski vir.
Policijski izvori tvrde za naš list da bi danas bilo teško identifikovati pokradene novčiće, sve i kad bi ih sadašnji vlasnik ponudio muzeju iz kojeg su ukradeni, budući da u pančevačkom muzeju ne postoje arhivirani otisci predmeta iz Vajfertove zbirke.
Kada je 1993. u Pančevu održan simpozijum o legatima u Srbiji, nestala Vajfertova numizmatička zbirka nije ni pomenuta, a u „Glasniku“ pančevačkog muzeja iz 1996. godine u jednom radu o numizmatici pominje se „bivša Vajfertova zbirka koju je on poklonio pančevačkoj gimnaziji“. Sve ostalo pojela je sramota.
Izvor: FB Rojalistički klub
