Na današnji dan, pre tačno 160 godina, 7. februara 1864. godine, umro je Vuk Stefanović Karadžić.
Te prve februarske nedelje Vuk je, kao i obično radio. „Do pred podne“ — po rečima Aleksandra Sandića — „kazivaše, po svom običaju, nešto u pero svojemu pisaru i čitaču Tirolu. Uto je došao poznati bečki lekar profesor Jozef Škoda, pregleda ga i naredi da se starac mane posla”. Po ručku Vuk je prilegao i zaspao „ko okupan”. Predveče, oko četiri sata, prenuo se žedan, prizvao Minu i poželeo vode sa lovćenskog izvora Korita Ivanbegovih: da se nje napije — rekao joj je — čini mu se „namah bi ozdravio”. Zatim je u slast ispio čašu bečke vode što mu kći prinese. „Pogleda po sobi: zape očima za krasne gusle javorove vrh postelje svoje s pročelja o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, misliš, zaspa, a ne da je izdahnuo”.
Po zabeleškama kćeri Mine, poslednji Vukovi trenuci protekli su drukčije. Imao je velike bolove. Žedan, u bunilu, tražio je krastavce iz svog brdovitog zavičaja. „Traje li još uvijek ista noć? Neće nigda proći”, buncao je. Minu je nazivao sokolom. „Stalno čujem kako oko mene udaraš svojim krilima”. A pre nego što je legao u krevet, rekao je: „Sjutra me nećete u njemu zadržati” Zahtevao je da mu donesu korekture i dodao: „Žuri mi se. Što se zimi ne svrši, nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo putovati”.
(Iz knjige Goluba Dobrašinovića, Vuk u slici i reči, 2006)
Izvor: Muzej Vuka i Dositela
Foto: Muzej ViD Petar Ubavkić, Vuk Stefanović Karadžić, 1889.
