U Americi je na jučerašnji dan 06. marta 1945. prestalo je da kuca srce Milene Pavlović-Barili, a njena odiseja u ‘Obećanoj zemlji’ zauvek je završena. Milena nikada nije planirala da u Americi ostane za stalno, želela je da vidi veliku izložbu nadrealista, pa je zato kupila povratnu kartu. Ali, kako je ubrzo počeo rat, ona piše majci da njena povratna karta izdata u francuskom turističkom društvu i plaćena u francima (a ne u dolarima), sada ništa ne vredi. Karta se nije mogla ni preneti na neku drugu kompaniju.
Pred put, kao na filmu, u zadnji čas, ona je prodala sliku ‘Kompozicija’ i tako zaokružila sumu novca koja joj je bila neophodna da kupi kartu. Ček na 2.000 franaka zajedno sa pismom dobila je 9. avgusta, a već 18. avgusta 1939. Milena se ukrcala na brod „De Grasse” i zaplovila preko okeana…
Foto: Galerija Milena Pavlović Barili, Požarevac /
Sa dva velika kofera i jednim malim, sa dve kutije za šešire i nekoliko slika, ona stiže na dokove Njujorka 27. avgusta. Slika ‘Kompozicija’ koja je Mileni pomogla da krene na daleki put, danas se nalazi u Narodnom muzeju Srbije; dobili su je na poklon od Sibe Miličića 1963. koji je sliku otkupio direktno od Milene i tako joj omogućio da krene u svoju poslednju avanturu.
Posle izvesnog vremena Milenina euforija je splasla, na Menhetnu je živela veoma teško, kao i svi drugi doseljenici. Tokom Svetske izložbe, počeo je Drugi svetski rat, a da bi obezbedila egzistenciju radi kao modni i reklamni ilustrator za brojne časopise. Zadivljeni njenim talentom, čelni ljudi magazina Vog u aprilu 1940. objavljuju ‘Model plave venčanice’ na naslovnoj strani. Ona je prva srpska umetnica koja je radila ilustracije za ovaj čuveni magazin i jedina čija se ilustracija našla na naslovnoj strani.
Milena izlazi u crnačke restorane i sluša njihovu muziku, a u pismima roditeljima kaže da odasvud čuje Italijanski jezik i da u prolazu viđa puno Jevreja. Od kada je stigla u Njujork, mnogo puta su joj rekli „da je njeno srodstvo sa Kraljem najvažnije” i da to stalno mora imati na pameti. Kada je malo bolje upoznala taj novi svet, zaključila je da joj je prisustvo u javnosti neophodno za uspeh. Kritičari su pisali o Mileni da je lepa, čak lepša od devojaka sa njenih slika, a ona je pisala ocu kako izgleda grad i ljudi u njemu: „Videla sam glavne ulice Njujorka sa prodavnicama koje opasno privlače, neodoljive su… a Brodvej noću, sav osvetljen kao veštačka vatra, uzbudljiv, fantastičan, pun bioskopa, fotografija lepih devojaka koje igraju; automata svih vrsta: od toplih kobasica do igračaka; restorana, prodavnica voća, povrća i novina, barova sa hladnim napicima. Kuvari sa belim kapama pevaju džez dok pripremaju hranu. Po trotoarima se ne može kretati od gomile naroda koji se gura sa svih strana. Ja često idem tamo uveče, odlazim u jedan mali bioskop, a zatim se vraćam kući… Večeri su duge, a kada ne znam šta da radim, glasno razgovaram sa vašim fotografijama. Maminom i tvojom, bakinom i dedinom i takvi razgovori se (skoro) uvek završavaju suzama…”
Ipak, za samo godinu i po dana, Novu 1941. godinu dočekuje u Ric Karltonu na Menhetnu kao poznata ličnost njujorškog društva i umetničkog sveta. Ona je postala cenjena u elitnim krugovima kao umetnica čije portrete mnogi traže. Nije se bunila kada su je novinari nazivali „princeza”, aludirajući na njeno srodstvo sa Karađorđevićima jer je to skretalo pažnju na njene slike i izložbe.
Od 1939. do 1945. nastaje njen takozvani ‘američki period’ gde vidimo kontrast modnog komercijalnog dizajna i portrete ličnosti iz visokog društva. U martu 1940. u njujorškoj Julien Levy galeriji, Milena priređuje svoju prvu izložbu u Americi koja je bila neka vrsta promocije njenog slikarstva. Časopis Art Njuz donosi pohvalnu recenziju, a ovaj uspeh joj širom otvara vrata njujorškog umetničkog društva, a sâmo šest meseci ranije u istoj galeriji izložbu je imala Frida Kalo. U Njujorku je 1942. naslikala i svog rođaka, kralja Petra II Karađorđevića.
Pleneći svojom pojavom, poreklom, obrazovanjem i vrsnim poznavanjem nekoliko svetskih jezika, Milena se upoznaje sa mnogim uticajnim ljudima iz sveta umetnosti, koji su joj pomogli da uđe u krug poznatih intelektualaca, galerista, urednika modnih časopisa… Njene izložbe u Njujorku i Vašingtonu zaokupljaju pažnju likovne kritike, publike i javnosti. Urednik umetničke rubrike Vog-a piše da su Milenine slike „izuzetan fenomen u oblasti američke umetnosti”.
Te ratne godine Mileni su donele i sreću na ljubavnom planu. Krajem 1943. Milena se udaje za 12 godina mlađeg Amerikanca Roberta Goslena koji je bio oficir avijacije. Upoznali su se kod jednog zajedničkog prijatelja posle njene izložbe u Vašingtonu. Venčali su se na katolički Badnji dan 1943. u Severnoj Karolini, gde se nalazio vojni kamp u kojem je on služio. Sa puno elana Milena radi dekor i kostime za balet „Sebastijan” koji je prikazan u novembru 1944. Zahvaljujući uspehu koji je postigla sa opremom ove baletske predstave, dobija pismo sa ponudom da izradi dekor i kostime za „San letnje noći”.
Foto: Galerija Milena Pavlović Barili, Požarevac
Ali, na proleće povređuje kičmu prilikom pada sa konja. Intenzivno radi i za vreme bolesti, iako nosi metalni korset za gornji deo tela. Kao mala devojčica, Milena je zahvaljujući ujaku-pukovniku Voji, stekla osnovna znanja o jahanju. Postoji veliki broj sačuvanih fotografija iz Srbije na kojima ona jaše.
Nostalgija za Evropom, roditeljima i prijateljima ostala je stalno živa. Nikakvi uspesi i slava, to nisu mogli da ublaže. Srećom, nazirao se kraj rata i ona se radovala povratku i ponovnim susretima. Preko Radio Njujorka, Milena pozdravlja oslobođenje Beograda. Ali, te probuđene nade nikada se nisu ostvarile. Milena umire iznenada, 6. marta 1945. u svom apartmanu u 36 godini. Po savetu lekara, Milena je već u Parizu pila lek za srce… u Njujorku, u lekarskom nalazu, napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu dodatno oslabio njeno srce. Od malena, ona je bila slabog zdravlja…
Njeni posmrtni ostaci iz političkih razloga nisu mogli da budu doneti u rodni Požarevac, što je bila želja njenih roditelja, već su se morali predati ocu u Italiju. Milena počiva na groblju Testaccio, u grobnici br. 774. na rimskom nekatoličkom groblju. U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njeni roditelji: otac Bruno (1952.) i majka Danica (1965).
Izvor: RTS Dijaspora /Marina Bulatović
