U Valjevu otvorena izložba „Bajka o pesmi” – iz ugla Jelene Vitorović

U Galeriji Narodnog muzeja u Valjevu, sinoć je otvorena posve neobična izložba. Postavkom i kompozicijom eksponata, moglo bi se reći, umetnička, konceptualna.  I nadahnutom interpretacijom autora, sjajnog višeg kustosa Kragujevačkog muzeja 20. oktobar istoričara Marka Terzića. Dostignuti domet – sasvim spram vrednosti teme i posebno umetničkog čina pesnikinje Desanke Maksimović.

I sam naziv izložbe, „Bajka o pesmi” je umetnički.

Jer, zaista se pred očima posmatrača ređaju eksponati koji „pričaju” bajku o surovoj, krvavoj bajci, koja se dogodila „u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu”. I poetesi koja je svoj lični, ali i jednako patriotski bol, zbog pogibije oko 3.000 stanovnika Kragujevca, posebno zbog 300 mladih života đaka Kragujevačke gimnazije, izrazila vrhunskom umetničkom tvorevinom – pesmom „Krvava bajka”.

Samo par dana pošto je od nepoznate osobe saznala šta se dogodilo, tog kobnog 20. oktobra 1941., u svom stanu, na dve strane papira đačke sveske (vežbanke), rukopisom koji „teče” kao reka, ispisala je svoj bol i sama ne verujući da se to dogodilo drugačije do u „bajci”. Masakr – normalnom ljudskom umu i srcu nezamisliv, neobjašnjiv i neprihvatljiv!

Svesna velikog rizika da porodicu i prijatelje izlaži opasnosti po život, ako bi pesma ugledala svetlo dana, sakrila ju je u jednu škrinju (onakvu u kakvoj se čuvala devojačka sprema tada u Srbiji). Ta škrinja, sa originalnim rukopisom, sada je prvi put izložena, kao centralni eksponat koji generiše celu priču postavke. U posedu je Kragujevačkog muzeja, a poklon je sestrića poetese, Branislava Milakare. On se, takođe, obratio posetiocima izložbe, govoreći da se kao dete, pri poseti tetki, igrao pored tog sanduka u „malom predsobljicu”. Sve dok ga tetka nije opomenula da to tu ne čini. Tek kasnije mu je bilo jasno zbog čega. Još jedan Desankin rukopis pesme nalazi se, prema kazivanju autora izložbe, u Arhivu SANU. Pesma je prvi put štampana i objavljena po oslobođenju u Časopisu Naša književnost.

Još mnogo eksponata priča ovu priču, tj. Bajku o pesmi. Jedan govori o godini 1977. „Krvava bajka” je tada, kao već opšteprihvaćeni simbol doživljavanja i osećanja našeg naroda prema zlodelu fašista u Kragujevcu, kandidovala pesnikinju za Nobelovu nagradu. Desilo se da je baš tada Desanka Maksimović morala braniti pesmu od onih koji su u njenim poslednjim stihovima videli poruku religioznog karaktera i kao takve smatrali neusklađenim u ideološki koncept režima. Insistirali su da se pesma ubuduće štampa bez tih stihova. Nije se dala poetesa. Pesma je morala ostati celovita. O tome svedoči njeno pismo dušebrižnim „drugovima”.

Krvava bajka je bila i predložak za formiranje Spomen kompleksa „Šumarice”, a pesnikinja počasni član tela, koja su pripremala i sprovodila projekat. I o tome svedoče eksponati.

Izložbu sa zadovoljstvom preporučujem. Zaslužila ju je naša poetesa, a zaslužile su je i kragujevačke žrtve. Hiljade i hiljade njih, a posebno gimnazijsko Peto tri i njihov profesor, koji neprekidno drži svoj čas i tamo u Šumaricama. Beše sinoć najviše publike iz redova đaka valjevskih srednjih škola, što raduje, jer je izložba prilika, pre svega za njih, da se upoznaju i osete to vreme stradanja njihovih vršnjaka. Da svoj odnos prema svetu i životu jasnije i čvršće utemelje na humanim principima i doprinesu, kao budućnost ove zemlje, da oni nikad ne zastare i nestanu kao ljudsko stremljenje.

***Ne mogu da se otmem utisku o aktuelnom društvenom globalnom kontekstu izazova, pred kojima se kao zemlja nalazimo, a u kojem se postavlja ovakva izložba. Priča o genocidu se provlačila poslednjih decenija kroz mnoge kritične momente našeg opstanka. Sada se aktuelizuje svom snagom Srebrenica, kao genocidni čin Srba. Nisam kompetentna da sudim o karakteru očiglednog stradanja muslimanskog življa u poslednjem ratu, u Srebrenici, ali jesam za to da se istim aršinom meri svaki takav čin, ko god da ga sprovodi. Konkretno, ako Kragujevac nije genocidni masakr, onda nisu ni drugi mu slični. Osim ako moćnici ne odluče drugačije, kao što sada čine. Licemerje, koje boli,  je da su se sada,  u zahtevu za kvalifikaciju Srebrenice kao genocida, izjednačile i u isti ešalon postavile ondašnje zemlje saveznice protiv i za fašizam. Prešlo se preko Oktobra u Kragujevcu, Banjice, Jasenovca…, kao da ih nije bilo. Skoro ceo jedan vek nagađa se o broju žrtava, e da bi se, izbegla odgovornost za zlodela i sprečila njihova genocidna kvalifikacija. Prelazi se i preko žrtava bombardovanja naše zemlje 1999. Kuda ideš, svete?

Reč i foto: Jelena Vitorović, Valjevo