Kako piše Muzej Vuka i Dositeja u Beogradu Vuk Stefanović Karadžić je kosu počeo da gubi u ranoj mladosti. Na slici se nalazi pramen kose Vuka Karadžića. „Vuk je, 1864. godine, umro na rukama svoje kćeri Mine koja je tom prilikom odsekla ovaj pramen kose, koji se danas čuva u našem Muzeju”, istakli su predstavnici Muzeja Vuk i Dositej, čiji teko o Vukojoj kosi i brcima prenosimo u celosti.
Kosu je Vuk počeo da gubi još u mlađim danima. Ako se po prvom portretu to ne bi moglo reći (Vuk je tada imao 29 godina), na slici Dimitrija Lakatarija, šesnaest godina kasnije, dat je s ogolelim temenom. I Sreznjevski potvrđuje sličan utisak, najzad i Joakim Vujić pamfletski zajedljivo istine Vukovu ćelavost — „ćelavo-šantavi sa štulom skakavac Vuk“. Opadanju kose svakako je pripomogao i fes koji je stalno imao na glavi. U mlađim danima — sudeći po prvom, Burkovićevom portretu — nosio je bakenbarde (zulufe). Najviše su pak upadali u oči Vukovi dugi brkovi („gusti“, „krupni“, „veliki“ itd.). Istina, u ranijim godinama nisu bili takvi. Dvadesetih godina znatno ih je, izgleda, skratio (na drugom, Lakatarijevom portretu manji su nego na prethodnom).
Vuk je još u svojim četrdesetim godinama zadržao prirodnu boju svojih vlasi. Desetak godina potom izgledao je Sreznjevskom „polused“, a češkom publicist Jozefu Vaclavu Friču, koju godinu kasnije, — „prosed“. Pramen sačuvane kose, odsečen verovatno u vreme smrti, upućuje na zaključak da je tada, u sedamdesetsedmoj godini, bio skoro sasvim sed. (G. Dobrašinović, Vuk izbliza, 1972).
