Goran Mekić o Srpskoj zajednici u Izraelu


Goran Mekic sa delom porodice u Izraelu
Foto: arhiva G. Mekić

Kako je najveći kineski filozof Lao Ce (6 vek pre nove ere) jednom rekao „I putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom”, tako se i Beograđanin Goran Mekić odmah po završetku vojnog roka odlučio da 1993. godine ode u zemlju svoje prebake i svog pradeke po majci, u Izrael. I, evo skoro već tri decenije je tamo, ne zaboravljajući nikada zemlju u kojoj se rodio.

„Čim sam došao u Izrael, zbog mog jevrejskog porekla odmah sam dobio pravo na finansijsku pomoć, boravišnu dozvolu i, godinu dana kasnije, državljanstvo. Prva destinacija mi je bila kibuc Magen na jugu zemlje, na samo četiri kilometara od pojasa Gaze. Posle samo dva meseca sam upoznao svoju suprugu Mejtal, i sada živimo ovde sa naše četvoro dece“ – kaže Goran.

Žurka i druženje naših sunarodnika u Tel Avivu
Foto: arhiva G. Mekić

Izrael je danas jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja gde postoji više sistema koji paralelno funkcionišu: u kibucima vlada socijalni komunizam, u gradovima kapitalizam, a religiozne zajednice upravljaju u svojim naseljima i četvrtima.

„Za one koji ne znaju”, nastavlja Mekić, „kibuci predstavljaju specifične zajednice poljoprivredno zadružnog tipa, sa zajedničkom svojinom i demokratskim strukturama upravljanja, u koje pojedinci dobrovoljno ulaze baš zbog tih specifičnosti. To je i mene privuklo. Svako ima neka svoja zaduženja a visina plate se određuje prema potrebi porodice a ne prema vrsti posla koji neko obavlja. Fizički radnik u polju, sa, na primer, petoro dece, ima veću platu od direktora sa četvoro dece. Član kibuca se može zaposliti i izvan zajednice ali svoju platu predaje upravi kibuca koja mu onda daje platu prema procenjenim potrebama njegove porodice”.

U kibucu postoje i vrtić, škola, bazen i igrališta za decu – sve potpuno besplatno za njegove stanovnike. Tu žive i ljudi koji nisu članovi zajednice. Oni su tu iz različtih razloga: učenja jezika, posla ili zbog nekog od programa koji sprovodi kibuc. Radnici koji rade u kibucu, a nisu članovi, dobijaju platu kao bilo gde drugde u svetu, ali nemaju privilegije i popuste koje imaju članovi. U te privilegije još spadaju i godišnji bonusi i dividende, plaćene osnovne studije na fakultetu i polovina troškova master i doktorskih studija (procenat akademski obrazovanih ljudi u kibucu je najveci u Izraelu). Tako, često možete videti nekog doktora nauka koji radi na sistemima za navodnjavanje ili vozi traktor na polju.

„U početku sam radio na farmi, a onda sam upisao i, o trošku kibuca, završio Fakultet za industrijski menadžment. Dobio sam posao direktora preduzeća za održavanje poljoprivredne mehanizacije u kibucu. Obavljanje odgovornih i visokih funkcija u kibucu je stvar ličnih ambicija svakog pojedinca ponaosob, a ne želja za većom zaradom“ – objašnjava Goran.

„Mnoge stvari su subvencionisane od strane kibuca, kao recimo struja ili hrana u zajedničkom restoranu. Oslobođeni smo poreza na promet za robu u kibučkom supermarketu ili svega u vezi sa troškovima zdravstvene zaštite, obrazovanja i socijalnih potreba u koje spade i briga o starima”.

Deo pomoći koji je otišao za decu Kosovskog Pomoravlja do Srpske zajednice u Izraelu
Foto: arhiva G. Mekić

Zemlja koja  se u kibucima obrađuje država im je dala u zakup na 99 godina. „Konkretno, kibuc Magen ima 2,200 hektara zemlje na kojoj uzgajamo kikiriki, pšenicu, krompir, jojobu, rotkvice, šargarepu i avokado. Sva motorna vozila i kombajni su u posedu kibuca a u kooperaciji sa još nekoliko kibuca imamo i fabriku koja se bavi pakovanjem i izvozom tih proizvoda, prevashodno na američko i evropske tržište, i to bez pomoći države” kaže Goran, i dodaje da kibuc Magen i još dva druga kibuca upravljaju farmom krava sa oko 3,000 grla i oko 1,500 krava muzara. U kibucu radi i fabrika „Magen Eco Energy” koja se bavi proizvodnjom panela za zagrevanje bazena. Imamo fabriku za hlorinatore i dve ćerke fabrike, u Americi i Nemačkoj”.

„Pratim situaciju u Srbiji i uveren sam da bi i naše zadruge mogle da posluju po osnovu sličnih principa. Zašto izmišljati toplu vodu, kada se već negde nešto pokazalo kao uspešno. Posebno mislim da sada, kada se u domovinu usled posledica epidemije korona virusa vratilo nekoliko stotina hiljada naših zemljaka, od kojih mnogi imaju i ušteđena sredstva i očevinu ili dedovinu u ruralnim sredinama, ovakav sistem zadružnog organizovanja može biti veoma uspešan i poslovno i društveno efikasan” uveren je Goran Mekić.

Ekipa Grobari Izrael na
humanitarnom turniru Široko srce
Foto: arhiva G. Mekić

„Što se aktuelne situacije u samom kibucu tiče, mogu reći da se od trenutka proglašenja vanrednog stanja u celoj državi, svi pridržavaju mera koje je propisalo naše ministarstvo zdravlja. Veoma brzo  je zabranjen ulazak u naselje svima koji tu ne žive, a svaki izlazak mora da se prijavi. Moj kibuc se nalazi četiri kilometra od pojasa Gaze, tako da smo svi naviknuti na ovakve i slične vrste vanrednih stanja usled čestih raketiranja iz Gaze. Kao direktor preduzeća ostao sam kod kuće sa dvoje mlađe dece, Daniel od 13 i Ofirom od osam godina. Po potrebi i pozivu, preko dana odlazim na posao, dok naše dvoje punoletne dece Mia (23) i Dejan (19) borave u svojim stanovima u kibucu, i svi se pridržavaju propisanih mera.

„Na Srbiju i svoj srpski rod nisam, naravno, nikada zaboravio. Po mojim prcenama u Izraelu nas ima oko hiljadu i često organizujemo zajednička druženja (zabave), pasuljijade ali i humanitarne akcije pomoći našem narodu u otadžbini, posebno našim ljudima na Kosovu i Metohiji” sa ponosom ističe Goran. „Nedavno smo organizovali humanitarni fudbalski turnir pod nazivom „Široko srce” na kome su, pored našeg tima Grobari Izrael, učestvovali i navijačke grupe ruskog Zenita iz Sankt Petersburga, izraelskog Makabija iz Tel Aviva i mnogobrojni naši sunarodnici ali i Jevreji i Izraelci koji nemaju direktnu vezu sa Srbijom. Prikupljena sredstva donirali smo za obnovu Osnovne škole Miladin Popović u mestu Bostane u opštini Novo Brdo i OŠ Svetozar Marković u Velikoj Hoči na Kosovu i Metohiji.

Učesnici fudbalskog turnira Široko srce u Izraelu
Foto: arhiva G. Mekić

Inspirisana našom akcijom, javila nam se i Violeta Zafirovski iz Švajcarske, čijom smo donacijom kupili materijal za obnovu kuće šestočlane porodice Stojković iz Donjeg Močara, kao i dečije krevete za Sergeja i Anastasiju Spasić iz Klokota u Kosovskom Pomoravlju. Srećom te se situacija promenila pa nam je dozvoljeno da dan pred Vidovdan organizujemo drugi fudbalski humanitarni turnir” završava priču o srpskoj zajednici u Izraelu naš sagovornik Goran Mekić.

Za portal Rasejanje.info Predrag Karasović