Zlatna svadba Bose i Radeta Trkulje iz Frajburga


Bosa i Rade Trkulja iz Frajburga danas proslavili zlatnu svadbu
Foto: D. Danilović

Danas na Svetoga Savu Bosa i Rade Trkulja, koji žive u nemačkom Frajburgu u krugu svoje porodice proslavili su 50 godina skladnog braka. Ništa lepše za njih nije kada oko sebe vide nasmejana lica svoje dece Dragane i Sime i njihovih porodica. Za razliku od ostalih imali su sreće da poslednje tri decenije budu svi zajedno, da Bosa i Rade uživaju i učestvuju u odrastanju unuka Dejane, Davida, Mihaila i Emilije. Zet Dejan Danilović uvek sa velikim poštovanjem ističe veliku pomoć tašte i tasta a posebno tašte, koja je u svakom trenutku bila za njih tu a posebno za njihovu decu.

A sve je počelo na proslavi Božića 1970. godine. Bosa i Rade videli su se samo jednom. Godinu dana su se dopisivali, a onda su rešili da se venčaju. Rade je već bio u Nemačkoj a Bosa je potom došla. Njena upornost da nađe posao u Nemačkoj „naterala“ je Radeta da promeni grad. Tako su se oboje našli u nemačkom Frajburgu.

Rade (75) je rodom iz Kotar Varoši a Bosa (72) iz Bosanske Dubice. U šali oboje kažu da je za njihovu sreću „kriva“ Bosina tetka, koja ju je pozvala kod sebe u selo Boljaniće na proslavu Božića 1970.  Tada su se Bosa i Rade upoznali. Prvi susret je bio ujedno i ljubav na prvi pogled. Od tada pa do danas ostali su oduševljeni jedno drugim. Ljubav je bila jaka od samog početka i kada nisu mogli da se viđaju jer je Rade već bio u Nemačkoj. Bosa je, kada su se upoznali,  završavala školu i nikakav prekid nije dolazio u obzir. Kažu da su njihove porodice dobro poznavale, ali njih dvoje nisu, te da su se oboje raspitivali o onom drugom, posebno nakon prvog susreta. Već prva pisma su ih uveravala da su jedno za drugo. A onda su rešili da baš se baš na Savindan 27. januara 1971. venčaju. Od tada pa do danas žive u skladnom braku, bez trzavica. Tu i tamo bile su i neke zdravstvene brige, koje su srećom ljubavlju i negom dobro prebrođene.

U potrazi za boljim životom Rade je 1969. došao za Nemačku. Bio je građevinac, mašinobravar, vozač, jednom rečju majstor za sve. Iz Gepingena se 1973. preselio za Frajburg. Bosa, koja je završila hemijsko tehničku školu dve godine nije mogla da nađe posao u Banja Luci, gde je živela po venčanju. Mislila je da ne napušta Banja Luku, da se ona i Rade viđaju kada im uslovi dozvole ali kako nije mogla da nađe posao na birou, stigla je ponuda upravo iz tog biroa da se prijavi za Nemačku na privremeni rad. Mesto bi joj bilo obezbeđeno u gradu Frajburgu, 250 km udaljenog od Gepingena gde se nalazio Rade. Pričali su, dogovorili se da prihvati ponudu a da će se on brzo preseliti za Frajburgu. Tako je i bilo. Međutim Bosa je sa i sa srećom i sa tugom napuštala Banja Luku.
Ćerka Dragana je u tom trenutku imala 10 meseci, koju je ostavila kod svekrve. Dve godine kasnije i Dragana je bila sa njima do polaska u školu. Mislili su, kao i većina tadašnjih „gastarbajterskih“ porodica da će se „brzo vratiti“ pa da je lakše Dragani da sa školom počne tamo gde će i živeti. Međutim vreme je prolazilo, još malo je postajalo mnogo duže… Kada je Dragana kao i njena mama završila hemijsko tehničku školu uspeli su da je dovedu za Frajburg i od 1990. svi su zajedno. Njihova deca su u početku živela u zajedničkoj kući koju su napravili Bosa i Rade, ali su se kasnije odvojili. Grešku, koju su napravili sa Draganom kako je Bosa jednom prilikom rekla nisu želeli da ponove sa dosta mlađim sinom Simom. On je sve vreme bio sa njima. I Bosa kaže da je najveća tuga živeti bez svoga deteta dok je maloletno. Presrećna je što im je omogućeno da poslednje tri decenije budu zajedno, da se vide na kratko kada požele i kada im to treba. Naravno i Rade. Oboje su dosta vezani za svoju decu, a posebno za unuke. Za njih su radili sve što je trebalo i pored svog posla i pored zidanja kuće i u Frajburgu i u Banja Luci.

Sa decom i unucima je ipak najlepše – zlatna svadbe Bose i Radeta Trkulje
Foto: D. Danilović

A i deca su uvek bila tu za svoje roditelje. Danas na proslavi zlatne svadbe nisu ih očekivali, posebno što se unuk Mihailo nalazi u Karlsrueu na školovanju i školi fudbala. Dan za pamćenje i za uživanje.
I Bosa i Rade su bili društveno veoma aktivni. Po dolasku za Frajburg aktivni su bili u radu Jugoslovenskog kluba. Početkom devedesetih sa četrnaest Srba Rade ju osnovao srpski klub Sveti Sava. Šest godine je bio potpredsednik udruženja. Dugo godina je bio veoma aktivan u crkvenoj parohiji u Frajburgu. Bosa ga je u stopu pratila i zajedno sa njim je radila po klubovima. Oboje su dosta radili za srpsku zajednicu u Frajburgu. Drago im je da srpska udruženja postoje jer su ona veoma vazna i za dec i za odrasle. Pored roditeljskog vaspitanja  udruženja dodatno utiču na decu da neguju svoj jezik i kulturu a njima su ta udruženja i klubovi omogućili da stenku mnogo istinskih prijatelja, bez kojih bi im život bio siromašan. Unuke su im bile aktivne u folkloru: Dejana ranije a Emilija je sada, dok su se oba unuka istakli u fudbalu. David nije nastavio dalje za razliku od Mihaila koji je i u juniorskoj reprezentaciji Srbije.
Stariji unuci su završili škole i studije oboje rade. Mladi se školuju. Obožavaju snaju Tanju i zeta Dejana i kažu da su iskreno jedna složna porodica.

Kako su oboje u penziji putuju. Uživaju i raduju se daljem životu.  Naglašavaju da su zavoljoni svojim životima, da su uspeli da nadoknade sve što im je nedostajala, da se nadaju da će biti u dobroj kondiciji i kada praunuci stignu i da će moći da za deset godine naprave veliko slavlje povodom 60 godina braka.

Portal Rasejanje.info im želi sve najbolje, dug i srećan život i da ponovo napišemo priču za deset godina o proslavi dijamantske svadbe.