Sećanje na doktoru Elizabet Ros, Škotlanđanku koja je dobrovoljno lečila obolele od tifusa za vreme Prvog svetskog rata


doktorka Elizabet Ros
Foto: Vikipedia

Na današnji dan je i rođena i preminula doktorka Elizabet Ros, Škotlanđanka koja se dobrovoljno javila i došla u Kragujevac da leči teško obolele od tifusa za vreme Prvog svetskog rata. Rođena je u Londonu 14. februara 1878. a umrla u Kragujevcu 14. februara 1915. godine. Prenosimo tekst POKS Požarevac o ovoj divnoj i hrabroj ženi.

Početkom 1915. godine, nakon nekoliko teških i ratnih meseci, Srbija se našla u veoma teškoj situaciji. Zemlja je bila razorena i značajno opustošena, vladali su glad i nemaština, bilo je mnogo ranjenika, a lekara i medicinskog osoblja veoma malo. Ratnoj bedi pridružila se i epidemija pegavca, koja je odnela veliki broj žrtava. Od pegavca je oboleo i veći broj bolničara i lekara. Epidemija je obuhvatila i civilno stanovništvo. Oskudicu sanitetskog kadra, donekle su popunili strani lekari (200 lekara i 500 školovanih sestara). U Srbiju tada dolaze lekari iz Rusije, Francuske, Engleske. Osim lekara, u Srbiju dolaze i humanitarne organizacije i medicinske misije iz Velike Britanije, uglavnom sa ženskim osobljem. Među njima su se isticale Bolnice škotskih žena. Ulogu glavne bolnice u Beogradu posle njegovog pada preuzele su bolnice u Nišu, Kragujevcu i Skoplju. Na čelu saniteta nalazio se pukovnik dr Lazar Genčić. Najveći centar, a ujedno i sedište Vrhovne komande, bilo je u Kragujevcu.

Njena familija potiče iz severne Škotske iz mesta Tejn. Porodica joj je bila imućna. Otac je bio direktor Škotske banke u Londonu. Veći deo detinjstva provela je u svom gradu. Nakon završene srednje škole odlazi u Glazgov gde 1896. godine upisuje medicinski fakultet. Studirala je na Koledžu Kraljice Margrete. Diplomirala je 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi. Po završenim studijama radila je kao doktor u svom Tainu, a zatim na ostrvu Kolonsej. Avanturstičkog duha, slobodoumna i hrabra, željna novog saznanja, dr. Elizabet Ros se 1909. godine zaputila u Persiju (Iran). Vraća se u Škotsku 1910. godine i prihvata posao brodskog lekara na brodu (Glasgow Line) za Indiju i Japan. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji. Međutim, nakon ponovnog poziva iz Persije, doktorka Ros se vratila tamo gde je živela i radila do izbijanja Prvog svetskog rata.

Kad je čula da u Srbiji nema dovoljno doktora i medicinskih sestara, bila je veoma dirnuta i odlučila je da pomogne. Ponudila se da dođe iako je vladala epidemija tifusa. Prijavila se kao dobrovoljac i pod pokroviteljstvom vlade Rusije dolazi u Srbiju sredinom januara 1915. godine. Bila je svesna da dolazi u pakao i da će sigurno i ona oboleti. U zemlji je tada bilo tek 200 lekara i većina je dodeljena vojci. Najpre je otišla u Niš, a odatle su je poslali u Kragujevac, koga su zbog tifusa nazivali Mrtvim gradom. Bila je lekar u Prvoj rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, a ta bolnica sa 200 postelja bila je pretvorena zapravo u zaraznu bolnicu, koju je vodio major dr Dimitrije Antić (1874–1955), kasnije profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Kad je Elizabet stigla, u bolnici je bilo oko 200 bolesnika, a svi lekari i bolničarke su ili umrli, ili ležali među pacijentima. Iako svesna svih opasnosti, dr Ros se predala poslu. Bila je izuzetno hrabra, i znala je da nema mnogo šanse da preživi jer je tifus bio veoma rasprostranjen. Početkom januara 1915. u Kragujevac je stigla i prva jedinica Bolnice škotskih žena. U I rezervnoj vojnoj bolnici Škotlanđanke su susrele svoju zemljakinju dr Elizabetu Ros, koja je tu radila kao dobrovoljac i sa kojom su se odmah sprijateljile. Samo nedelju dana po dolasku u Kragujevac, i dr Elizabeta Ros počela je da oseća prve znake tifusa. Radila je sama u teškim uslovima ostajući sa bolesnicima sve dok je mogla da stoji na nogama. Kako u njenoj bolnici nije bilo sestara, pomoć joj je pritekla osoblje Bolnice škotskih sestara. Brigu o njoj vodila je dr Frensis Bejkfild i medicinske sestre Luiza Džordan, Medž Nil-Frejzer, Agnes Minišul, koje su se dobrovoljno javile. Posle 13 dana borbe sa tifusnom groznicom umrla je 14. februara 1915. na svoj 37. rođendan.

O radu i zalaganju dr Elizabete Ros, dr Antić je zapisao: „Dužnost mi je, a i mesto je ovde, da spomenem sa osobitim pijetetom ime jedne strankinje, koleginice iz Škotske, mis Elizabet Ros, koja, kao dobrovoljac, baš u najtežim momentima, beše pritrčala mojoj bolnici u pomoć. Ona je, bez ikakvog straha za svoj život, dan i noć, neumorno lečila bolesne vojnike od pegavca. Oko nje je sve padalo; ona je to gledala svojim očima i bila je svesna da i njoj ista sudbina predstoji; ali, i pokraj mojih molbi i opomena, da se poštedi, vršila je ona svoju tešku i uzvišenu dužnost do kraja neustrašivo. Na žalost, brzo je došlo ono, što je bilo neizbežno: inficirala se Mis Ros pegavcem. Još je hrabrija bila u bolesti: ona je mirno, nečujno ležala, teško bolesna, u vrlo skromnoj bolesničkoj sobici. Žalila je samo: zašto nije mogla još duže vremena da ukazuje svoju pomoć našim bolesnim vojnicima!”.

Dr Elizabeta Ros je uz sve vojne počasti sahranjena na groblju u Kragujevcu, februara 1915. godine. Sahrani su prisustvovali izaslanici Prestolonaslednika, Vlade, Vrhovne Komande, Crvenog Krsta, strani vojni atašei, svi lekari, lekarska misija Škotskih žena, mnogobrojni oficiri i građani. Politika je na naslovnoj strani objavila vest o smrti i sahrani dr Elizabete Ros.