„Drvo, moje drvo-izraslo si prvo…“


Na nedavno završenim književnim susretima „Gordana Brajović“, u okviru kojih je raspisan i literarni konkurs  za najuspešnije radove iz poezije i proze, učestvovali su i ove školske godine učenici dopunske nastave na srpskom jeziku u nemačkim pokrajinama Baden-Virtemberg i Bavarska u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. „Uspeh učenika ni ovoga puta nije izostao. Da naši đaci u rasejanju itekako neguju kulturu govorenja i pisanja na jeziku zemlje porekla, pokazale su učenice Bogdana Cvetković i Julijana Živadinović. One su napisale pesmu na temu „Drvo“ i time osvojile prvu, odnosno drugu nagradu, a rame uz rame sa našim đacima koji pohađaju školu u Srbiji“, istakla je koordinatorka Srpske dopunske škole za ove dve pokrajine Tatjana Popović.

U mnogim mitologijama stablo je simbol središta sveta. To je veza između neba i zemlje. Koren prodire duboko u zemlju, a grane se šire visoko ka nebu. U grčkoj mitologiji kult drveća vezan je za boginju Reu. U Egiptu je drveće predmet poštovanja. Kod Kelta gajevi ili šume bili su sveti, a stari Sloveni su veoma poštovali hrast. Tako je i Bogdana Cvetković, učenica 2. razreda dopunske škole na srpskom jeziku u Bavarskoj, zaključila u svom radu: „Drvo moje drvo, izraslo si prvo…“.

Prvo mesto za Bogdanu Cvetković na literarnom konkursu Gordana Brajović
Foto: A. Cvetković

„Ja bih lično to Bogdanino drvo uporedila sa svima nama, koji ne živimo u svojoj otadžbini. Izrasli smo prvo, ali na nekom drugom tlu. Mi, koji uvek sa setom u glasu spominjemo našu Srbiju. Mi, koji pokušavamo da održimo svoj identitet u tuđini. Mi, koji učimo ćirilicu i osnove kulture našeg srpskog naroda. To smo mi, drvo sa bezbroj imena- Bogdana, Damjan, Stela, Boris, Dunja, Alisija, Aleksej… Upravo ta biljčica koji je istrgnuta iz svoje domovine i posađena na neko novo tlo. Biljčica koja svoje korene pušta na novom tlu. Pokušava da prodre duboko u zemlju i raširi svoju krošnju visoko ka nebu. Ja, kao Bogdanina nastavnica u dopunskoj školi, trudiću se da zalivam ovo drvence. Da mu ojačam koren. Da mu podam znanje. Da pazim na njega kako ono nikada ne bi zaboravilo odakle je poteklo. Bodriću ga da razgrana veliku krošnju, ali isto tako podsećaću ga na prvo tlo odakle je ono poteklo. Moja učenica Bogdana Cvetković, tamo daleko…čuva svoje pismo. Koren je još nejak i traži da se neguje. Zbog svoje spremnosti da se uklopi na tlo odakle nije potekla, trudiću se da je podržavam i bodrim, kako bi njen koren bio najjači u ovom velikom gaju, a krošnje pune plodova“, zaključila je Bogdanina nastavnica, Aleksandra Cvetković.

Pesma Julijane Živadinović, učenice 4. razreda dopunske nastave na srpskom jeziku u pokrajini Baden-Virtemberg, je priča o jednom drvetu koje… „palo je u šumi, našli su ga ljudi i odvezli ka Rumi“. I baš od tog drveta nasta fijaker. Ideja da napiše pesmu o kolarstvu, starom zanatu i fijakerima, koje prave majstori kolari, potekla je sa časa. Naime, na jednom od tadašnjih časova, nastavnica Tatjana je sa svojim đacima obrađivala kolarstvo – jedan od starih zanata i to je upravo Julijani dalo ideju da na temu „Drvo“ napiše pesmu o jednom fijakeru.

Julijana se duže vremena bavi pisanjem
Učestvovala je i u pisanju romana „Moje ime je Jelena“
Foto: T. Popović

„Julijana je jedna veoma talentovana učenica. Svojim predanim radom i ljubavlju prema svom maternjem jeziku, ona dodiruje zvezde, stvara mala književna dela, koja će se možda jednoga dana naći u nekoj od njenih zbirki“, istakla je Tatjana Popović, koja pored toga što je koordinator nastave predaje i u srpskoj dopunskoj školi.

Julijanin tata Boris, koji joj je u svemu velika podrška, rekao da je njegova ćerka jedna vredna devojčica.„Moja Julijana je jedna vredna devojčica. Čim se vrati iz redovne škole, kreće da radi zadatke iz srpske dopunske škole. To je veoma pohvalno i bez obzira što joj uvek sugerišem da se prvo ipak malo odmori, ona za to mnogo ne haje“.

„Da naši đaci predano i ozbiljno shvataju značaj svog zavičajnog jezika nam je svima  potvrda da će ga nastaviti negovati i sačuvati od zaborava, zalivati mu koren baš kao što se zaliva i čuva svaka biljka“, istakle su nastavnice Aleksandra Cvetković i Tatjana Popović.