Današnji nepokretni verski praznik Vidovdan jedan je od najvećih srpskih praznika. Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Od svih je najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371-1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana, pored svetog Amosa, od početka XX veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika, prenosi Vikipedija i ističe:
O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana odnosno potvrđena. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog. Po drugoj interpretaciji su poštovanje svetog Vida (lat. Sanctus Vitus) doneli sa sobom nemački katolički rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. Međutim treba imati u vidu da su u Polablju gde je takođe poštovan Svetovid, njegova svetilišta mahom zamenjena crkvama posvećenim svetom Vitu. Po trećoj interpretaciji, i moguće najverovatnijoj, u pitanju je ostatak Zapadnog hrišćanstva iz vremena dok je među Srbima bio jači uticaj Rima nego Carigrada. Vidovdan je fiksni praznik koji Rimokatolička crkva obeležava 15. juna i posvećen je sv. Vidu, a sam kult sv. Vida je bio vrlo jak među južnoslovenskim rimokatolicima. Na to upućuje istovetnost u datumu (28. jun je 15. jun po starom kalendaru) i odsustvo kulta ovog ranohrišćanskog svetitelja u pravoslavnom hrišćanstvu. I danas po katoličkom Jadranskom primorju postoji obilje toponima i hramova koji nose ime sv. Vida, a sv. Vid je i zaštitnik grada Rijeke koja Vidovdan (15. jun) obeležava kao dan grada (potrebno je skrenuti pažnju da zvaničan datum Vidovdana nije 28. jun, već 15. jun, samo što taj 15. jun zbog razlike u kalendaru pada na 28. gregorijanski jun, kao što i Srpska Nova Godina čiji je zvaničan datum 1. januar pada na 14. januar, jer se SPC pridržava julijanskog, a ne gregorijanskog kalendara).
Po interpretaciji koja se vezuje za tradiciju i mit Kosovskog boja, sudar dveju vojski na Kosovu polju je trebao da se desi na dan kada treba da se vidi ko je vera, a ko nevera. Po tom mitu se od tada taj dan naziva Vidovdanom.
Za istorijača Dejana Ristića „godišnjica Kosovske bitke uistinu predstavlja jedan od najznačajnijih datuma tokom kalendarske godine, dan kada se sa poštovanjem, divljenjem i zahvalnošću sećamo srpskih junaka viteški postradalih u tom sudbinskom i sudbonosnom boju. Usled svog nesumnjivo prvorazrednog istorijskog značaja, viševekovnih posledica, iskazanog bezmernog junaštva i spremnosti da se podnese apsolutna žrtva zarad odbrane slobode i nezavisnosti svoje domovine, Kosovska bitka i danas zrači nepatvorenim rodoljubljem i slobodarstvom.
Drugim rečima, to nije, kako bi neko mogao da zaključi, samo još jedna u beskrajnom nizu srednjovekovnih bitaka, već je u pitanju bio sudbinski okršaj dve civilizacije, kulture, poimanja sveta, vere… Stoga je Kosovska bitka za sve nas, i dan danas, jedan od ugaonih kamenova našeg zajedničkog nacionalnog identiteta, nepresušno izvorište rodoljublja, nepokora i slobodarstva”.
