Danas, na praznik Svetih velikomučenika jasenovačkih, patrijarh srpski Porfirije osveštao je zemljište i krst na mestu gde uskoro počinje gradnja prvog u čitavoj Srbiji hrama Svetih novomučenika jasenovačkih. Novi hram će se nalaziti u Vinogradskoj ulici na Novom Beogradu. Tom priikom patrijahr je poručio, a prenela SPC.
– Braćo i sestre, veliki je blagoslov biti danas na ovom mestu. Velika je radost svih nas koji smo se sabrali ovde zato što smo osvetili krst i mesto na kojem treba da se podigne hram u kojem će se skupljati narod bi se molio Bogu. Naročito je veliki blagoslov što će hram koji će, ako Bog da, ovde niknuti biti posvećen Svetim mučenicima jasenovačkim. Ono što je za svakog čoveka pojedinačno duša, to je za jedno mesto, za jedan kraj i za jednu zajednicu hram Božji. Ako zamislimo čoveka bez duše onda imamo u vidu samo leš. Na isti način, narod koji nema hram u središtu svog naselja, koji nema hram u kojem se sabira i u kojem izgrađuje zajednicu sa Bogom moleći se Bogu i istovremeno gradi zajednicu i jedinstvo među sobom, tamo gde nema hrama iako postoji narod, možemo govoriti o narodu koji nije živ. Hvala Bogu, naš narod je živ, živ je Duhom Svetim, živ je svetiteljima Božjim koji krase kalendar naše Crkve, živ je svetiteljima koji su ponikli u našem narodu, ali isto tako i svim ljudima Božjim, svetim ljudima gde god da su rasli, gde god da su se smolili Bogu. Rastući u Hristu, postajući svetitelji Božji, Bog proslavlja takve ljude da bi prevazišli svoje vreme i svoj prostor, granice svog naroda, da bi postajući Božji ljudi, Hristovi ljudi, pripadali svakom čoveku, svakoj duši koja čezne za Bogom. Hvala Bogu, mi smo se ovde sabrali da pokažemo upravo to – da smo narod živ i da ne samo osećamo potrebu za blagodaću Božjom, nego da smo spremni da zidamo mesto na kojem boravi i na kojem će boraviti blagodat Duha Svetog, a mi ćemo se njome, dolazeći na to mesto i u taj hram, napajati.
Ima li većeg blagoslova od blagoslova da hram bude posvećen Svetim mučenicima jasenovačkim? Najveće i najsvetije mesto u našem narodu jeste Jasenovac. To je paradoks Jevanđelja Hristovog, paradoks vere naše. Upravo onda kada smo slabi i nemoćni, upravo onda kada stradamo, ali ne makar kako i ne za bilo koga, nego onda kada stradamo za ime Hristovo svedočeći Njega kao svog Boga i svog Spasitelja, onda je to stradanje dobit. Onda je to stradanje pobeda. U rečima mučenika najbolje se vide reči samog Gospoda našeg: Ko hoće da spase dušu svoju, izgubiće je, odnosno, ko voli bilo šta od ovog sveta više nego Boga, misleći da će bilo čim što je iz ovog sveta postati snažan i jak, da će pronaći smisao, ali bez Hrista – vara se. Međutim, onaj koji razume da je Hristos početak i kraj, da je On najpotrebniji našim životima, taj i sve ostalo što ima i sve ono što jeste otkriva mogućnost i nalazi put da mu sve to dobije istinski i pravi smisao.
Mučenici jasenovački jesu časna trpeza na kojoj se sabira naš narod. Kao što znamo, na početku Crkve prvi hrišćani su se sabirali na mestima na kojima su stradali svedoci Hristove vere, mučenici. Mučenički grobovi su bili časna trpeza. Otuda je Jasenovac najsvetiji naš hram! Otuda su mučenici jasenovački najčasnija i najsvetija časna trpeza sa koje zasigurno, kada se Bogu i mučenicima jasenovačkim obraćamo, Bog čuje naše molitve. Mučenici jasenovački baš zbog toga što su svetitelji Božji, što su mučenici za veru, za veru pravoslavnu, ne svode se samo na jedan mali geografski prostor. Baš zato što su mučenici oni prevazilaze i vreme i prostor, i sebe i svoje ime, i gde god da im se obratimo sa molitvom da nam pomognu da uvek budemo sa Hristom i da uvek kao i oni Hrista imamo na prvom mestu u svom životu, kad god im se obraćamo sa takvom molitvom, Gospod, budući da nas oni zastupaju, takvu molitvu našu čuje i ispunjava je. Zato smo i mi ovde, slava Bogu, po promislu Njegovom odlučili da ovaj hram posvetimo Svetim mučenicima jasenovačkim, da podsećamo i sebe i sve koji će hram gledati i koji će dolaziti u njega da, kao što su mučenici jasenovački dali sve za Hrista i Hrista ni za šta, i naš život u tim rečima u tom duhu dobija svoj pun smisao. Zašto? Zato što u hramu Božjem postajemo jedno. U hramu mi ostvarujemo jedinstvo koje je suštinsko. U hram dolazimo da postanemo jedno ne u nekoj ideji ovog sveta, ne u bilo čemu, jer nije svako jedinstvo blagosloveno, nije svako jedinstvo spasonosno. Kada se ujedinjujemo jednom verom u Hristu, onda je to naše jedinstvo jedinstvo u lepoti, u radosti, u ljubavi, u istini. To i takvo jedinstvo daje svoje plodove i ovde i sada, ali punoću realizuje i dostiže u večnosti.
Foto: Muzej žrtava genocida
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da svi ugradimo sebe molitvama Svetih mučenika jasenovačkih u hram koji ćemo ovde zidati, da svi ugradimo sebe na svaki mogući način, a najpre duhovno, kako bismo vrlo brzo dočekali taj momenat da se čuju zvona sa ovog mesta, zvona koja će govoriti umesto svih nas i biti poziv svakom od nas da dolazimo ovde da služimo svetu Liturgiju bez koje nema Crkve, bez koje nema hrišćanskog života, da služimo svetu Liturgiju i pričešćujemo se Gospodom našim, jer bez pričeća nema istinskog hrišćanskog života. Hrišćanski život nije tek jedna ideja i ideologija, nije skup nekih pravila. Hrišćanski život je predavanje sebe svecelog Hristu i kroz to predavanje sebe svecelog Njemu prepoznavanje bližnjeg svog kao nekog bez kog nema smisla našeg postojanja, prepoznavanje bližnjeg svog kao nekog koji nam je neophodan, kome smo mi takođe potrebni i kroz bližnjeg svog neposredno zavolevši Njega. Hram je mesto u kojem svakog čoveka prepoznajemo kao ikonu Božju, gde svakog čoveka prepoznajemo kao svog bližnjeg i kao svog brata.
Neka bi Gospod sve nas blagoslovio molitvama Svetih mučenika jasenovačkih i svih svetih iz roda našeg, svih svetitelja Božjih svih vremena i svih vekova kako bismo što pre na ovom mestu i svugde slavili ime Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada, uvek i u vekove vekova, amin.
Izvor: Srpska pravoslavna crkva
