Kad se pogleda spisak nagrada koje je tokom pedeset i kusur godina karijere osvojio Milosav Mija Aleksić, zaista deluje impresivno. Dobričin prsten, Nušićeva nagrada, obična i specijalna Sterijina (za životno delo), Zlatna arena (film „Dr“), Oktobarska, Sedmojulska, Zlatni ćuran, Joakim Vujić, Kristalna prizma, i još mnoge druge. Postoje i dve nagrade sa njegovim imenom, jedna za izuzetan doprinos glumačkoj umetnosti, a druga za najbolju predstavu u celini na Danima komedije u Jagodini.
Reklo bi se da je još na samom početku života zaradio najveću nagradu jedva preživevši zloglasno kragujevačko streljanje. Najpre je upisao prava, a po povratku iz rata počinje da igra u kragujevačkom pozorištu, i to ozbiljne uloge. Uz konstantan rad tamo, pedesetih kreće i na film, debitujući, kao i mnogi, kod Puriše Đorđevića u „Opštinskom detetu”, zatim „Te noći” Joce Živanovića, „Jedini izlaz” Saše Petrovića, te „Gospođa ministarka” Žorža Skrigina. Već se tada toliko spajtosao sa Nušićevim delima da ga to nije napustilo do samog kraja.
Već šezdesetih snima preko trideset filmova, demonstriravši prividnu lakoću u domenu komedije kakva se retko viđa. Nije bio instant smešan kao Čkalja, ali je perfektnim tajmingom i skoro uvek uz dozu neke melanholije omogućavao gledaocima da se veoma brzo povežu sa njim. Nušić i Radivoje Lola Đukić su iz njega izvlačili najbolje, pa je brzo postao veoma popularan. Kad se tome doda da je bio i jedna od prvih autentičnih TV i radio zvezda u onoj Jugoslaviji (takođe preko serija Lole Đukića, „Vesele večeri” i još mnogih stvari) dobijamo karijeru kakva se samo poželeti mogla.
Sedamdesetih i osamdesetih je proredio sa filmovima, ali je uvek bio upečatljiv, od „Užičke republike”, „Beštija” i „Grupnog portreta s damom”, sve do „Maratonaca”, „Varljivog leta ’68” i „Tesne kože 3”. Kakav je bio u tim ulogama, nema potrebe da govorim. Labudova pesma mu je bio Hulio Popović u filmu „Tango Argentino”, gde je bez muke nosio ceo film, već pomalo načet bolešću. Na svu sreću imam i snimak proslave pola veka njegove glume iz pozorišta 1993. godine, gde u dugom performansu prikazuje šta može, sa segmentima gde mnogobrojne kolege glume za njega.
Sad bih se vratio na spisak nagrada. Kada se on pogleda, nikako se ne bi moglo reći da je Mija potcenjen glumac, ali se prečesto pominje isključivo komedija i zaboravlja kakav je on dramski glumac bio kad mu je data prilika. Saša Petrović je to shvatao i podario mu Jošku u „Biće skoro propast sveta”, provokatora kakvog nema i za mene najbolju njegovu ulogu. Tu je naravno i simpatični pop Paja u „Skupljačima perja”. Mora se pomenuti i Maksim iz filma „Čovek iz hrastove šume”, nekoliko uloga kod Puriše, te par ljigavih likova kod Žike Mitrovića.
Čovek je mogao sve, u svim medijima i sa dobrim razlogom je ostao voljen u narodu od početka do kraja. Narodu se svašta može zameriti, ali nije baš svako mogao da uživa takvu popularnost, a Mija ju je i te kako zaslužio. Verovatno nije mogao ni da sanja kakvi će mediokriteti danas dobijati nagrade sa njegovim imenom, ali na to niko od nas ne može da utiče. Samo treba da se radujemo što je takva veličina uopšte stvarala među nama i što smo imali prilike da uživamo. Kakav velikan, stati pa gledati.
Pre ravno jednog veka u Gornjoj Crnući rođen je Milosav Mija Aleksić!
Izvor: FB Gromade filmske
