KO sagleda Vukovo delo, ne veruje da je jedan čovek u svome veku mogao toliko uraditi. Za svoj narod je uradio onoliko koliko u drugim narodima, pod najboljim prilikama, urade nacionalni instituti za sto godina. Svi mi možemo govoriti: ovo je moj narod! — prepoznajući se u onom kako nas je Vuk svetu predstavio. I jednom, ovde, moramo priznati da smo Vukov narod. On nam kazuje ko smo, od prvog plača, do tužbalice oko groba.
O NjEMU se sa istom pažnjom govorilo na evropskim univerzitetima i u carskim policijama. Svi koji su se pitali za koga radi, nisu videli da radi samo za svoj narod.
RAT za srpski jezik i pravopis bio je dobijen onda kada ga je Vuk i počeo. Zar ćemo ga izgubiti otuđenjem jezika od naroda? Odan snazi naroda priče o Baš Čeliku, Vuk nije živeo za svoj vek, već za „drugi vijek koji nastajaše”.
SLAVIMO ga, a najčešće nismo u stanju da vidimao kako je Vuk gledao i ispred našeg vremena, a još manje smo spremni da nam Vuk bude iskustvo za odnos prema onima koji su danas mimo svoga veka, koji žive za vek koji nastajava.
VUKA ćemo najbolje slaviti spoznajom sebe! (Milovan Vitezović, Apoteoza Vuku, 1987)
Preneo Muzej Vuka i Dositeja
Foto: Pavle Paja Jovanović, Apoteoza Vuka Karadžića, detalj, 1898.
