Današnji Dan primirja obeležava se u mnogim zemljama, a u Srbiji je državni praznik. Ovaj dan se slavi kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, kada su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Veliki rat i to u 11 sati i 11 minuta u specijalnom vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša u šumi Kompjenj u Francuskoj. Potom su usledili pregovori o uslovima mira, koji je sklopljen tek Versajskim mirom 28. juna 1919. godine, čime je Prvi svetski rat i zvanično završen.
Dokument koji je uglavnom sastavio francuski maršal i vrhovni komandant savezničkih vojski Ferdinand Foš u osnovi je predviđao prekid neprijateljstva, povlačenje nemačkih trupa iza granica, neuništavanje infrastrukture, razmenu zarobljenika, obećanje reparacija, uništavanje nemačkih ratnih brodova i podmornica, kao i postupanje tokom primirja.
Dan primirja je u Srbiji neradan dan, a obeležava se i u Velikoj Britaniji, Belgiji, Novom Zelandu, Francuskoj. U zemljama Britanskog Komonvelta to je Dan sećanja, a u SAD je Dan veterana.
Foto: Vikipedia
Obeležavanjem ovog datuma u Srbiji se odaje počast svim vojnicima Kraljevine Srbije koji su se hrabro borili, kao i svim nevino nastradalim u periodu od 1914. do 1918. godine. Tokom te četiri godine Kraljevina Srbija je morala da donese teške odluke, da podnese velike gubitke i stradanja, i da odoli mnogim iskušenjima. Od veličanstvenih pobeda na Kolubari i Ceru, do Solunskog fronta i Albanske golgote, srpska država se na kraju našla na strani država pobednica i uspela da se kao feniks izdigne iz pepela koji je Veliki rat ostavio za sobom. U Srbiji se amblem tog praznika, koji bi trebalo nositi na reveru, sastoji od motiva odlikovanja Albanske spomenice s početka 20. veka – zeleno-crne trake koja okružuje stilizovani prikaz ljubičastog cveta, Natalijine ramonde. Ta ugrožena biljka raste na istoku Srbije i na planini Kajmakčalan, gde je srpska vojska pod komandom vojvode Živojina Mišića, vodila žestoke borbe protiv bugarskih snaga tokom pripreme proboja Solunskog fronta, uvoda u oslobađanje Srbije u Prvom svetskom ratu. Upravo ta magična sposobnost povratka u život, predstavlja glavnu sponu između srpske države i Natalijine ramonde. Naime, lepotom svojih ljubičastih listova, kao i mogućnošću da se uz pomoć par kapljica vode vrati u život, Natalijina ramonda nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Pored toga, ovaj čudesni cvet raste na Kajmakčalanu, poprištu slavne bitke u Velikom ratu, pa je sve ukazivalo na to da ovaj cvet sa punim pravom zaslužuje da se nađe na amblemu za Dan primirja, kao i da predstavlja simbol preporoda srpske države.
Natalijinu ramondu (Ramonda nathaliae) otkrio je doktor Sava Petrović. Biljku je opisao čuveni Josif Pančić. Cvet, koji je otkriven u okolini Niša, je endemska vrsta zapadnog Balkana i raste u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Grčkoj. U Srbiji je Natalijina ramonda strogo zaštićena vrsta. Ima pretežno okrugle tamno ljubičaste listove i raste na visinama preko 2.150 m.
Značka se od 2012. godine nosi nedelju dana pre, kao i na dan samog praznika. Predstavlja kombinaciju cveta Natalijine ramonde i čuvene albanske spomenice. Cvet predstavlja vaskrs srpske države koja se posle Prvog svetskog rata uzdigla iz pepela kao feniks i nastavila svoj put. Sa druge strane albanska spomenica podseća na najveće stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i to zbog povlačenja preko Albanije.
