Čuveni sprski i crnogorski glumac Žarko Laušević ispraćen je danas na večni počinak na Novom groblju u Beogradu. Od glumca su se na komemoraciji održanoj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu oprostili porodica, prijatelji, brojne kolege i poštovaoci njegovog filmskog i televizijskog opusa, nakon čega se tužna povorka uputila ka njegovoj večnoj kući. Među mnogobrojnim govornicima bili su Petar Božović, Voja Brajović, Ceca Bojković, Irfan Mensur, Svetozar Cvetković i Milan Marić, Radoš Bajić, Dragan Bjelogrić. Kolege i prijatelji su se prisetili druženja i saradnje sa „velikim Žaretom”, pričali o Evroviziji, čašama vode koje su donosili jedan drugom i poslednjem naklonu publici, kada je „Žare slutio da je poslednji put”.
Žarko je kremiran na groblju u Novom Beogradu i počiva u Aleji zaslužnih građana. Većina kolega se pojavila sa belom ili crvenom ružom.
Prenosimo i govor Dragana Bjelogrlića, koji je Bjela jedva pročitao na komemoraciji Žarku Lauševiću. Njih dvojica su se poslednji put videla pre nepunih mesec dana, kada ga je Bjelogrlić posetio u bolničkoj sobi u KBC Bežanijska kosa, gde je sedeo zajedno sa njim i njegovom suprugom Anitom.
Foto: Jugoslovenska kinoteka
„Kada odu najveći, svet zastane, zvezde se uskomešaju, disanje se zaustavi, srce se stegne, a nebo se otvori da primi velikana. Ostajemo zbunjeni sa ogromnom prazninom. Žarka sam voleo da gledam na sceni, voleo sam da ga gledam na platnu, obožavao sam njegov krupan plan. Žarka sam voleo da čitam, voleo sam njegove slike i crteže, voleo sam sa njim da radim, a najviše od svega voleo sam sa njim da pričam
Pričali smo uvek dugo i polako, o umetnosti i glumi, životu i životnim iskušenjima, pravdi i nepravdi, nacijama, verama, istoriji, o svemu. Svaki taj razgovor, bio on u Spužu ili u Njujorku, da li se dešavao u pauzi snimanja ili u kafanama gde se znala dočekati zora, uz piće ili uz kafu, svi ti topli ljudski razgovori odisali su njegovom gospodskom diskrecijom, bez zadiranja u sagovornikovu intimu. Poslednji beše pre manje od mesec dana na terasi tvoje bolničke sobe na Bežanijskoj kosi. Bio je topao, jesenji dan, jeli smo teletinu iz Durmitora i pili koka-kolu. Ti, Anita i ja smo pričali dugo i polako, o svemu i svačemu. Nismo ni primetili da nas je sustigla noć, vreme za rastanak. Rekoh ti tada kako mi je to najlepši dan posle dugo vremena, nisam znao da ću ga pamtiti kao jedan od najlepših u životu.
Žarko je bio u mnogih stvarima jedinstven. Imao je jedinstven talenat, imao je jedinstvenu umetničku snagu koja ga je kao cunami nosila kroz život, neprestano se saplićući o njegovu krhku i tananu dušu. U tom neobičnom spoju nastao je jedan nadasve neobičan život, kao da je neko viši od nas u njemu izabrao junaka savremene antičke drame kroz čiji će nam život oslikati vreme u kojem smo živeli i u kojem još uvek živimo. Kroz takav život Žarko je suvereno nosio ulogu tragičnog junaka jednog zlog vremena. Radio je to, kao i sve, dostojanstveno, muški i ljudski. Ipak, njegova krhka i lako lomljiva duša to više nije mogla da izdrži. Podlegla je ranama i otišla u nepoznato da tamo konačno nađe svoj mir.
Poslednja slika…
Ti stojiš, na terasi bolnice Bežanijska kosa… I dalje si lep… Mašeš mi i vičeš: „Vidimo se, Bjelo”. Vidimo se, Žare moj. U nekom boljem svetu, ako zaslužim da budem pored tebe.
Neka ti je večna slava” – Dragan Bjelogrlić
