Milorad Pavić za sebe je govori da je „rođen u znaku vage, podznak škorpija, po astečkom horoskopu zmija”, a zemaljsko vreme njegov dan rođenja smešta u Beograd, 15. oktobra 1929. godine. Bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta, član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
Milorad Pavić je u životu bio disciplinovan, naročito prema svojim obavezama. Odrastao je na Voždovcu. Kaže da se sa radošću seća lepe ulice u kojoj je odrastao i dece sa kojima se igrao. Nije odlazio u kafane i nije se dobro snalazio u takvoj sredini, ali kada su ga prijatelji vodili, oni su o njemu brinuli.
Prvi period njegovog života obeležila je muzika, pošto je studirao na muzičkoj akademiji. Vežbao je po sedam sati violinu, a želeo nešto drugo. Želeo je da bude pisac i naredni period života posvetio je nauci o književnosti, ali pošto mu nisu dozvolili da doktorira na beogradskom univerzitetu, doktorirao je na Sorboni. Počeo je da piše u ranoj mladosti, ali ono što je on pisao, nije bilo interesantno izdavačima.
Tako slobodno možemo reći da se njegov život deli na dva dela, na pre i posle slave. Kako je i sam govorio, do pojave „Hazarskog rečnika”, on je bio najnečitaniji pisac kod nas, a nakon toga, jedan od najčitanijih. Srećan je što je za života dobio priznanje za svoj rad i kod nas i u inostranstvu. Celoga života težio je da bude ono što je na kraju postao, ne violinista, ne profesor književnosti, nego pisac.
Žalio je što nije imao vremena za decu, knjige su mu krale to vreme i to mu je bio nerešen životni zadatak. Dva puta se ženio. Jasmina Mihajlović, pisac i književni kritičar, je ostala njegova ljubav i predubeđenja sredine i razlika u godinama, nisu uspeli da ga razdvoje od nje.
Pavića pamtimo kao romansijera, pripovedača, pesnika i dramskog pisca. Njegova dela su našla svoje mesto na policama biblioteka u čak 80 različitih prevoda. Za svoj doprinos u oblasti književnosti, ovaj inovator nelinearne i interaktivne proze, više puta je predlagan, a dva puta nominovan za Nobelovu nagradu, koju, nažalost, nije dobio. Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a u periodu od 1977. do 1979. bio je dekan.
Prva objavljeno Pavićevo delo bila je knjiga pesama „Palimpsesti”, a zatim slede stručni radovi „Istorija srpske književnosti baroknog doba” i „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo”. U ovim vremenima, kada je još bio nepoznat srpskoj i svetskoj javnosti, objavljuje zbirku pesama „Mesečev kamen” 1971. godine, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa” 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka”, „Ruski hrt”, „Nove beogradske priče”, „Duše se kupaju poslednji put”.
Konačno priznanje i pažnju javnosti stiče objavljivanjem „Hazarskog rečnika” 1984. godine. Često opisivan kao „roman-leksikon u 100.000 reči”, dobio je odobravanje publike i kritičara koji su ga smestili u najznačajnija prozna dela s kraja XX veka. U ovom delu, kroz tri knjige i dva primerka (ženski i muški), ne govori se samo o nestalim narodima i tradicijama, i raspravi između tri najveće religije: judaizma, hrišćanstva i islama. „Hazarski rečnik” protkan je pričom o životu i tajnama koje život krije, ljudskim osećanjima, istoriji, umetnosti i savremenosti, razlikama između ženskog i muškog poimanja vremena i prostora, suptilnim razlikama u odnosu ova dva pola prema svemiru, ali i o budućnosti savremenog sveta i večitoj utopiji o ujedinjenju država i nestanku naroda.
Kritičari su Pavića opisivali kao pisca čudesne imaginacije i predvodnika evropske postmoderne. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.
U narednim godinama objavljuje romane „Predeo slikan čajem”, „Unutrašnja strana vetra”, pa „Poslednja ljubav u Carigradu” (priručnik za gatanje), „Kutija za pisanje”, zbirke priča, knjigu posvećenu Beogradu „Kratka istorija Beograda”, radove iz istorije srpske književnosti, a sa dolaskom novog medija, na internetu objavljuje interaktivne drame i priče.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Milorad Pavić je ostvario svoj životni san. Bio je pisac i doživeo priznanje za svoja dela za života.
„Šta osvetljava naše snove koji se dešavaju u potpunoj pomrčini, iza sklopljenih očiju? Sećanje na svetlost koje više nema ili svetlost budućnosti koju kao predujam uzimamo od sutrašnjeg dana, mada još nije svanulo?” M. Pavić, „Hazarski rečnik”.
Izvor: FB Rojalistički klub
