Sima Andrejević-Igumanov je bio srpski trgovac i crkveno-prosvetni dobrotvor. Rođen je 30. januara 1804. u Prizrenu. Školovao se u manastiru i za ono vreme stekao dobro obrazovanje.
Bavio se preradom i trgovinom duvana. Kao trgovac je radio u Carigradu i Odesi, a nastanio se u Kijevu. Kada se obogatio, počeo je da se bavi dobrotvornim radom. Slao je bogate priloge u novcu i stvarima crkvama i manastirima po Staroj Srbiji. Svesrdno je pomagao školovanje mladih Srba i iskreno se interesovao za prosvetne prilike u Srbiji. Svoje bogatstvo je preneo u Srbiju i upotrebio ga za podizanje prosvetnih ustanova od opšte koristi. Godine 1872. je u Prizrenu podigao uglednu zgradu i u njoj otvorio bogoslovsko-učiteljsku školu, koja je dala značajan broj učitelja i sveštenika, ne samo južnoj Srbiji, nego i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Izdržavanje te prosvetne institucije osigurao je jednim imanjem, kupljenim u Beogradu na Terazijama. U centru Beograda se nalazi njegova zadužbina, tzv. Igumanova palata.
Umro je 24. februara 1882 u Prizrenu.
Darivao je Srbima crkve, sirotišta, škole, pevačka društva…
Mudri ljudi su oduvek znali da je njihovo samo ono što Boga radi daruju drugome. Sima Andrejević Igumanov jedna je od takvih ličnosti za koga patrijarh Pavle kaže da nije založio samo sav svoj imetak, već celog sebe u prosvetne i humanitarne ciljeve čime je uzrastao u velikog dobrotvora celog srpskog naroda. Rođen je u Prizrenu, 1804. godine, baš kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak. Njegov otac Andrija bio je vrlo bogat čovek, i veliki srpski patriota koji je, nabavljajući oružje za ustanike, materijalno bio sasvim propao, ostavivši četiri sina bez ičega. Najmlađi, Sima, odrastao je u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije, koji se još kao vrlo mlad zamonašio, bio iguman.
Sima je u manastiru naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali Sima igumanov, i zvanično je uzeo to prezime. Dva njegova brata sve do sloma 1813. godine borila su se u redovima Karađorđevih ustanika: Kraguj je imao čin kapetana, što se vidi iz njegovog nemačkog pasoša, s kojim se kasnije vratio u Srbiju, a o Petrovim zaslugama za ustanak govori potvrda koju mu je, lično, napisao Karađorđe.
Sima će čitav život ostati vezan za manastir Svetog Marka, i pomagaće ga, a u testamentu je ostavio nalog da bude sahranjen kraj crkve, u grobnici koju je još za života napravio.
Aksentije ga je poslao na zanat u prizrensku fabriku burmuta, duvana koji se šmrkao, i Sima tu kasnije počinje da radi da bi brzo postao i ortak vlasnika. Turci, međutim, ovu fabriku zatvaraju i ruše, pa Sima odlazi u Aleksinac gde njegov pokušaj da otvori novu fabriku burmuta propada. Odatle odlazi u Makedoniju, gde od tamošnjeg paše uzima u zakup bare i jezera kod Bitolja da bi otpočeo trgovinu pijavicama. Skupljao ih je i prevozio do Beograda, gde ih je preuzimao neki Francuz, i distribuirao po čitavoj Evropi.
Pijavice su bile na ceni i posao je cvetao toliko da mu je turski paša jednom oduzeo već spremljenu isporuku, s namerom da je lično proda. Iz ove otimačine izrodila se duga, skupa i komplikovana parnica, posle koje je Sima u Carigradu ostao bez prebijene pare – zabeleženo je da mu je ruski konzul jednom prilikom dao hiljadu rubalja da preživi. Uz to, paša je preko svojih veza uredio da Sima bude utamničen, pa je ovaj u zatvoru proveo pet meseci – sve dok i zvanično paši nije prepustio posao sa pijavicama.
U carigradskoj tamnici zatekao je jednog prizrenskog Turčina, agu, dobrog prijatelja svog brata igumana. Po izlasku na slobodu, Sima je brinuo o agi, posećivao ga je i donosio mu hranu, a aga mu je poverio novac koji je krio, da ga upotrebi kao kapital u trgovini, uz uslov da mu vrati sa delom zarade, ili, ako ga pogube, da novac da njegovoj porodici u Prizrenu. Sima je kasnije održao reč – do kraja života se brinuo o aginoj porodici i izdržavao ih, davši i bogat miraz aginoj ćerki. Jer, bio mu je krenuo posao prerade i trgovine duvanom, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu.
Živeći asketski i sav predan Bogu, darivao je crkve, manastire, sirotišta, škole, domove učenika, pevačka društva, ali pomagao i bolesne i nemoćne, stipendirao učenike. U tuzi za sinom Manojlom koji je umro 1865. godine, Sima Igumanov je „usinio svu omladinu svog kraja”. Osnovao je zadužbinu kojoj je zaveštao sva dobra koja je dugodišnjim radom i štednjom stvorio. Tako će Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca postati jedna od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC.
Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu. To je bio veliki događaj, ne samo za još neoslobođene Srbe u Staroj Srbiji, nego i za ceo srpski rod. Zadatak Bogoslovije, kako je zapisano u Projektu njenog ustrojstva, bio je „da sprema mladiće srpske narodnosti, a pravoslavne vere u Otomanskoj imperiji za narodne sveštenike i učitelje”.
Zadužbina je imala sedište u Beogradu, odakle je njen odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji – od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara. Velika Igumanovljeva palata na Terazijama, bila je glavno vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije. Nedugo posle Drugog svetskog rata sa vrha ove palate uklonjena je kompozicija skulptura Sima Andrejević Igumanov sa siročićima visoka 3,7 metara.
Malo se zna da je Prizrenska bogoslovija školovala više učitelja nego sveštenika, a dala je i više vladika i trojicu srpskih patrijarha: Varnavu, Gavrila i Pavla. Prva dvojica su bili njeni učenici, a treći njen profesor.
„Kada sam još kao student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu prolazio pored velikog zdanja na Terazijama, na čijem zidu krupnim slovima piše ’Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca’, divio sam se toj velelepnoj građevini i njenom zadužbinaru. Tada ni slutio nisam da ću već kroz petnaestak godina biti profesor Bogoslovije u Prizrenu, koju je takođe osnovao i podigao Sima Andrejević Igumanov”, zapisao je patrijarh Pavle. Zaslugom patrijarha Pavla zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijama izgrađene 1938. godine.
Posle egzodusa srpskog naroda sa Kosova i Metohije 1999. godine Prizrenska bogoslovija je privremeno izmeštena u Niš gde je isključivo sredstvima Igumanovljeve zadužbine podignuto novo monumentalno zdanje za školovanje budućih sveštenika.
Izvor: FB Rojalistički klub
