Protojerej-stavrofor Simon Turkić o svojoj dugogodišnjoj parohijanki Ljubici i njenoj ljubavi prema veri i Hristu


Otac Simon i parohijanka Ljubica
Foto: arhiva o. Simon

Protojerej-stavrofor Simon Turkić starešina Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg u Frankfurtu, posetio je danas sa svojom suprugom dugogodišnju parohijanku Ljubicu, koja je prošle godine doživela moždani udar. O susretu u staračkom domu, načinu komunikacije, pričestu, ljubavi prema životu i crkvi, daljem obeležavanju slave… otac Sinom je preneo svoja osećanja. Uz njegovu dozvolu prenosimo emotivni tekst, o životu, susretu, radosti, slavi, mladosti, starosti…

Ljubica

Jutros sam s mojom Tamarom posetio baku Ljubicu. Pre više od godine doživjela je moždani udar. Otišli smo joj tada u posetu, međutim bila je u teškoj situaciji. Onda se pojavi virus Korona i nije si ni moglo ići u posetu…Indijac po izgledu koji radi u domu, odvede nas do Ljubice i reče: ona je veliki vernik!

Kad nas ugleda ona, koliko se obradova! Kao dete!

Ispričali smo joj da u našoj crkvenoj zajednici sve lepo napreduje.

Pomolili smo se zajedno u njenom sobičku, gde su na zidovima ikona Presvete Bogorodice, Svetog arhanđela Mihajla, Svetog Jovana Krstitelja i Svete Petke… Pričestio sam je Presvetim Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista.

Ne znam da li se iko koga sam pričestio više radovao Svetom Pričešću od Ljubice.

Setio sam se i rekao joj da ne zaboravljam njene priče dok je radila „kod Gadafija” u Libiji, pa na Kipru… kako je njen predak iz Ljiga poklonio kamen za izradu Srpskog vojnog groblja u Solunu – Zejtinlika, te da je ona i „hadžija” jer je išla u Jerusalim na poklonjenje Grobu Gospodnjem…

Bilo joj je drago.

Tamara joj reče kako lepo izgleda, kako nije mršava – slaba. A ja dodah: ali niste ni debeli. Glasno se nasmejala…

Nešto smo i prećutali, da je ne rastužujemo…

Slavi Aranđelovdan i moja plemenita popadija obeća joj napraviti Kolač i Koljivo i doneti joj za slavu. Ljubica srećna pokazuje levom rukom na ikonu Sv. Arhanđela Mihajla i guguče kao golubica jer govoriti ne može.

Još smo malo posedili, ohrabrili je. Obećao sam joj knjiga doneti. Vidi da čita bez naočala! Vratismo je za njen sto gde je sedila i čitala starca Tadeja i pozdravismo se s njom. Usput sam video još dve bake koje su tu sedele. Jedna tužno pognute glave, bacila je pogled prema nama. Možda se ponadala da je neko njen? U tom momentu sam shvatio da su one sada kao bebe bespomoćne i koliko im treba ljubav i njega od njihovih najbližih. Druga baka, veoma stara Gospođa, ponosnog držanja. „Ne ustupam ni pred godinama, ne priznajem poraz!”, kao da je poručivala. Osta Ljubica, ostadoše bake a ja se setih stiha: „hej mladosti brzo odlaziš, o starosti brzo dolaziš…”

O, Hriste večita Mladosti naša!