Goran Nikolić sociolog i medijski saradnik iz Minhena, redakciji portala Rasejanje.info prosledio je tekst o kompozitoru i dirigentu Vladimiru Milosavljeviću, koji premio 16. januara. Goran je godinama poznavao Vladimira i pratio je njegov rad, a bio je i na njegovom ispraćaju na Bogojavljanje kada je iz Minhena poslednji put pošao put Beograda na večni počinak. Pored teksta prenosimo i Goranove fotografije i video zapise (na društvenim mrežama).
Pre 40 dana ugasilo se srce velikog kompozitora. Bio je to dar kojim je Bog obasjao srpski rod. Izgubili smo jednog od najvećih savremenih kompozitora pravoslavne muzike, maestra Vladimira Milosavljevića. Ali neponovljivi talenat kojim je Bog obdario maestra Milosavljevića da stvara muzika dela neprevaziđene lepote, zapravo nije bio dat njemu, nego svima nama: da nas isceli tom muzikom, da nas povede u prosvetljenje… i da čitavom svetu objavi potresnu lepotu srpske duše i dubinu našeg pravoslavlja.
Maestro Milosavljević je to znao i nesebično se davao… ali uzalud. Nismo prepoznali važnost onoga što je nudio niti je iko primećivao veličinu njegove žrtve, a on je čitav svoj život podredio tom svom daru i misiji da nam ga ostavi.
U ljudskoj prirodi je da, sve što se dobije zabadava, smatra bezvrednim ili bar manje važnim. A maestro Milosavljević nije nikada ništa naplaćivao. Živeo je svetosavski: odricao se prava i na porodicu, na ovozemaljsku sigurnost koju svi imamo (u vidu kuće, penzije, komfora, zabave, priznanja..). Na vrhuncu svoje karijere, kao najpriznatiji kompozitor u Jugoslaviji, ostavio je najpoznatiji srpski hor (Prvo beogradsko pevačko društvo) kog je prethodno digao iz pepela i pošao da, od severa Nemačke pa sve do Minhena, Štutgarta i Nirnberga osniva horove pri hramovima Srpske pravoslavne crkve. Pionirski rad, pun odricanja i muka. Bez ikakve lične koristi, samo za narod i za crkvu. Nisu ga „prepoznali” ni u narodu , ni u crkvi. Čak i oni koji jesu, smatrali su da se sve to podrazumeva i da će on uvek biti tu kad im zatreba.
16. januara, sasvim iznenada i neočekivano, završio se zemaljski put ovog velikog čoveka. Tek tad su mnogi koji su ga znali osetili nepodnošljivu prazninu koja ostaje za velikanima. Ispraćaj iz Minhena je bio svečan i potresan.
Foto: G. Nikolić
24. februara, nakon 40 dana, okupio se narod u crkvi da isprati u Božiji zagrljaj ovog svetosavskog mučenika. Članovi njegovog hora koji je osnovao pre 25 godina osećali su se kao dete kad ostane bez majke. Ipak su, prateći oca Dragišu Jerkića, ispratili svog voljenog dirigenta na večni počinak, pevajući molitve kojima ih je on i naučio.
Horu Singidunum ostaje u amanet da preživi, da nastavi njegovo delo i – da postavi i izvede liturgiju koju je maestro Milosavljević napisao. Njemu nije bilo suđeno (ni omogućeno) ni da je izvede, ni da je čuje. „A to je prva kompletna liturgija među srpskim kompozitorima i – nešto najlepše što je sveto”, istakli su članovi hora Singidunum.
Ali da li će biti dovoljan samo entuzijazam hora Singidunum ili ćemo se konačno svi kao narod probuditi da podignemo bisere iz blata pre nego što ih izgazimo? Jer – to je neprocenjiva baština čitavog srpskog roda. I svih koji imaju dušu da do nje ova lepota dopre.
Goran Nikolić, Minhen
