„… sad ostaje još samo da umrem, kako bi publika, koja čeka kraj predstave, mogla ići kući. Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene…
Novinar: Šta bi se još dalo zabeležiti o vašoj smrti?
Ja: Ja mislim da je za vas, kao i za mene, glavna stvar da sam umro; sve ostalo je od sporednog značaja.
Novinar: Pa ipak, rado bih hteo znati: koje su bile vaše poslednje reči.
Ja: Kakve poslednje reči?
Novinar: Pa znate, red je kad čovek umre da kaže neku poslednju reč, koja se posle zgodno da upotrebiti u biografiji.
Ja: Ah, da sećam se. Ja sam pred smrt pitao ženu: pošto su dinje na pijaci?…
…
Novinar: Pa hoću li to zabeležiti kao vaše poslednje reči?
Ja: Nemojte. Napišite: „Zbogom i hvala na pažnji!”
Iz dela „Autobiografija” Branislava Nušića, koji je preminuo na Bogojavljanje 1938. godine.
Branislav Nušić, književnik, pisac, komediograf, novinar rođen je 20. oktobra 1864. a preminuo na današnji dan 19. januara 1938. Rođen je pod imenom Alkibijad Nuša. Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a radio je i kao novinar i diplomata. Njegova svestrana interesovanja su obuhvatala i fotografiju, pa se njome bavio amaterski. Govorilo se da je odličan zabavljač šire pozorišne i čitalačke publike koja mu je uvek bila naklonjenija nego kritičari. Potiče iz cincarske porodice, a njegovi roditelji su se zvali Ljubica i Đorđe Nuša. Bavili su se trgovinom žita, ali kada se Branislav rodio, izgubili su bogatstvo. Bili su primorani da se presele u Smederevo, gde je Alkibijad završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. U Beogradu je maturirao. Čim je postao punoletan, promenio je ime i prezime u Branislav Nušić. U mladosti je bio član Srpske radikalne stranke. Rano se zainteresovao za dramu, a kao student je glumio na sceni Narodnog pozorišta.
Svoju prvu komediju „Narodni poslanik” napisao je 1883. godine. U njoj je ismevao političare, izbore i palanačko poimanje politike. Iako su Milovan Glišić i Laza Lazarević povoljno ocenili ovo delo, upravnik pozorišta, Milorad Šapčanin je tražio odobrenje od ministarstva policije da ga stavi na pozornicu. Komedija je u policiji ostala 13 godina i prvi put je prikazana 1896. godine.
Nušić je diplomirao 1884. godine na Pravnom fakultetu koji je tada bio u sastavu Velike škole u Beogradu, najviše obrazovne institucije u Srbiji u periodu od 1863.-1902. godine. Prvu godinu studiranja je proveo u Gracu u Austriji. 1885. godine služio je vojni rok i učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu koji je trajao dve nedelje.
Jedna od Nušićevih najpoznatijih komedija „Sumnjivo lice” nastala je 1887. godine. U njoj se podsmevao policiji koja proganja samo one koji se bore protiv dinastije i koja ima fobiju od stranaca. Delo je premijerno prikazano na sceni 29. maja 1923. godine, tj. 35 godina kasnije . U Dnevnom listu je objavio pesmu „Dva raba” u kojoj je ismevao monarhiju i kralja Milana Obrenovića.
Pošto je već bio poznat kao mlad čovek „poganog jezika i još poganijeg pera”, 1888. godine je osuđen na dva meseca robije. Kralj je ubedio sudije da kaznu produže na dve godine. Jednu je proveo u zatvoru u Požarevcu, gde je pisao priče od kojih se sastoji knjiga „Listići” i komediju „Protekcija”. U njoj, takođe, ismeva birokratiju, ali na mnogo suptilniji način zbog čega je već sledeće godine prikazana na sceni. Ova, kao i prethodne dve komedije su napisane po uzoru na Gogoljevo delo „Revizor”. U početku, zatvorski upravnik nije hteo da mu dozvoli da piše, ali vremenom je popustio.
Zahvaljujući molbi svog oca, Nušić je 1889. godine dobio pomilovanje i prijem kod kralja Milana. Bilo mu je teško da nađe mesto u državnoj službi zbog čega se odrekao antirežimskih ideja. Ministar inostranih poslova ga je postavio za pisara i prevodioca konzulata u Bitolju, dok je u Skoplju, Solunu, Serezi i Prištini bio vicekonzul i konzul. Tu je služio narednih deset godina.
U braku sa Darinkom imao je ćerku Margitu i sina Strahinju Bana. Bio je konzul u Prištini, gde je gledao stradanje svog naroda. To je opisao u delu koje se zove „Pisma konzula”.
Branislav Nušić je 1900. godine postao sekretar Ministarstva prosvete, a potom dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Napisao je tragediju „Knez Ivo od Semberije“ u kojoj opisuje bol i žrtvu koju podnose knez Ivo i drugi Srbi, komediju „Običan čovek“, dramu „Tako je moralo biti“ koja govori o braku iz računa koji će propasti, humoresku „Šopenhauer“ i bajku „Ljiljan i omorika”. Dramu „Pučina” je završio 1901. godine. Reč je o delu u kome ljubavnica ministra želi da stvori karijeru svome mužu i ugled svojoj porodici. Napisao je pozorišni komad za decu u tri slike pod nazivom „Rastko Nemanjić”. Nušić se 1902. godine zaposlio u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. Napisao je humoristički roman „Opštinsko dete” u kojem je proširio anegdotu o odojčetu koje je napustila majka i koje je postalo „opštinsko dete”.
Tokom 1903. godine je odigrana humoreska u jednom činu pod nazivom „Naša deca”. Izvedena su i sledeća dela: „Pod starost”, „Greh za greh”, „U srpskoj kući”. Za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu izabran je 1904. godine. Osnovao je prvo dečje pozorište u kome su deca tumačila glavne uloge, ali ono je ubrzo prestalo da postoji.
U Beograd se vratio 1905. godine i počeo je da se bavi novinarstvom. Tekstove je potpisivao svojim imenom i prezimenom, ali i pseudonimom „Ben Akiba”. Sledeće godine je završio pisanje drame „Svet” u kojoj je prikazao težnju jednog čoveka i oca da sačuva integritet i samostalnost svog života i źivota svoje porodice od malograđana.
Nušić je 1907. godine uradio dramski fragment u jednom činu pod nazivom „Danak u krvi”. Naredne godine je nastao rodoljubivi komad „Hadži-Loja” u kome istoimeni junak na čelu Muslimana i Srba pokušava da se suprotstavi austrijskoj vojsci.
U drami „Jesenja kiša” iz 1909. godine opisuje tragičnu sudbinu jedne žene. Nušićeva najuspelija drama je „Iza Božjih leđa“ koja je prvi put objavljena 1964. godine. Komičnu pozorišnu reviju o čudnovatim događajima Jovanče Micića u kojoj ima mnogo viceva i dosetki lokalnog karaktera objavio je 1911. godine pod naslovom „Put oko sveta”.
Nušić je naredne godine nakratko postao načelnik okruga u Bitolju, ali ga je zamenio Dušan Đ. Alimpić. Godine 1913. se preselio u Skoplje i osnovao pozorište. Sa vojskom je 1915. godine, za vreme Prvog svetskog rata, prešao Albaniju i boravio je u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj do kraja rata. Od 1919. do 1923. godine je bio upravnik „Umetničkog sektora” ministarstva za prosvetu.
U međuvremenu je završio roman „Devet stotina petnaesta” u kojem svedoči o tragedijama koje je doživeo tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine. Nušić je u ovom ratu izgubio sina jedinca koji se borio u redovima Skopskog đačkog bataljona poznatijeg pod imenom 1300 kaplara. U Narodnom pozorištu su izvedene njegove komedije „Dva lopova” i „Svetski rat”.
1924. godine izabran je za upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. Napisao je delo „Autobiografija” u kom se humoristički osvrnuo na svoje uspomene i zapažanja. Jedna od priča se zove „Prva ljubav“ i u njoj opisuje osećanja koja je gajio prema devetogodišnjoj pegavoj devojčici Persi. Patriotsku dramu „Velika nedelja“ je napisao 1925. godine, a 1927. godine se vratio u Beograd.
Jedno od svojih najpopularnijih dela, komediju „Gospođa Ministarka” završio je 1929. godine. Komad je 29. maja prvi put izveden u Narodnom pozorištu, a glavnu ulogu je tumačila Žanka Stokić. Komediju „Mister Dolar” je napisao 1932. godine. Reč je o drami koja govori o bogatom Matkoviću koji želi da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada i devojci koja ga je ostavila.
Branislav Nušić je 10. februara 1933. godine izabran za redovnog člana SANU. Iste godine je završio dečji roman „Hajduci” u kome opisuje avanture šestorice osnovaca na obali Dunava. Roman je postao obavezna lektira u osnovnim školama u Srbiji i Republici Srpskoj.
Komediju „Ožalošćena porodica” u kojoj grupa ljudi iščekuje nasledstvo i deli blago koje još uvek nije dobila, Nušić je završio 1934. godine.
Sledeće godine je napisao komediju „UJEŽ – Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“. Nušić je u ovom delu opisao buržujske žene koje su zasićene dosadom i rugao se njihovim društvenim ambicijama. Komediju „Dr” završio je 1936. godine. Reč je o komadu u kome je glavni lik gazda Života koji želi da kupi sve časti i počasti, ali, na kraju, mora da se pomiri sa nužnim porazom. Već naredne godine je završio pisanje komedije „Pokojnik” u kojoj je prikazao ljude i društvo koje živi u laži. Doprineo osnivanju Rodinog pozorišta u Beogradu koje je preteča pozorišta „Boško Buha“. Neumorno je stvarao do smrti pa su komedije „Vlast“ i „Đole Kermit“ ostale nedovršene.
Krajem 1937. godine je operisan, a preminuo je na Bogojavljenje 1938. godine. Tog dana je fasada Narodnog pozorišta u Beogradu bila uvijena u crno platno. Dobitnije ke više odlikovanja Orden Svetog Save, Veliki krst 1. red (Kraljevina SHS); Orden knjaza Danila, 4. stepena (Kraljevina Crna Gora); Orden Svetog Save, Oficir 4. red (Kraljevina Srbija); Orden belog orla, Kavalir 5. stepen (Kraljevina SHS).
U kući u kojoj je rođen 1864. danas je smeštena Narodna banka Srbije. Jedna od ulica u centru grada nosi njegovo ime i napravljen mu je spomenik na Trgu Republike u Beogradu. Kuća koju je sagradio 1937. godine je proglašena za kulturno dobro i nalazi se u Šekspirovoj ulici, preko puta stadiona FK Partizan.
Zanimljivosti
Pisac je nazvao neku gospođu kravom i zbog toga je dospeo na sud. Sudija mu je odredio novčanu kaznu koju je on, naravno, platio. Pre nego što su se svi razišli, on upita sudiju:
„Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen?”
„Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju”, odgovori mu sudija.
„Doviđenja, gospođo“, odgovori Branislav Nušić onoj zbog koje je dospeo na sud i napusti prostoriju.
Neki od najpoznatijih citata ovog pisca su:
- „Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći”
- „Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje”
- „Lakše je biti ministar nego berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da nekog ne poseče, a ministar ne mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv”
- „Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama”
- „Pravda je često puta teža ljudima od nepravde”
- „Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo”
