Prilikom Međunarodnog dana maternjeg jezika u Srpskom obrazovnom centru Nikola Tesla u Budimpešti održana je manja svečanost. Par dana ranije Dragomir Dujmov, šef Aktiva za srpski jezik i književnost, dostavio je svojim kolegama odlomak iz „Zaveštanja Stefana Nemanje”, pesmu Ljubinka Galića „Naš jezik” i izjavu Miloša Crnjanskog i Šandora Maraija o maternjem jeziku, isečak iz Dujmovljevog teksta „Crnjanski i Marai – iznenađujuće podudarnosti životnih sudbina”. Ovi tekstovi i pesma pročitani su na časovima srpskog jezika i prodiskutovani u svim razredima počev od 5. razreda onovne škole, pa sve do 12. razreda gimnazije.
Foto: SOC Nikola Tesla Budimpešta
Na inicijativu Kristine Bekić, zamenice direktora, ove godine su učenici dobili zadatak da nacrtaju strip o nekom književnom delu u svom slobodnom izboru. Kolege i koleginice su učinili sve kako bi se ovom zadatku odazvao što veći broj đaka. Urađeni crteži, stripovi su na kraju izloženi u kabinetu za srpski jezik i književnost.
U prepodnevnim časovima tog 21. februara u pomenutom kabinetu okupili su se svi profesori srpskog jezika i književnosti i đaci, autori likovnih radova. Na samom početku sve prisutne je pozdravio šef aktiva koji je tom prilikom istakao važnost čuvanja, negovanja i razvijanja srpskog maternjeg jezika. Zatim je pročitao gore navedene odlomke i stihove pesnika Ljubinka Galića o ulozi maternjeg jezika.
Potom je reč preuzela profesorka Izabela Danko koja je ukratko govorila o prispelim stripovima. Odmah zatim autori likovnih ostvarenja su prišli panoima i ukratko prikazali svoje radove. Valja istaći da je urađen veliki broj stripova među kojima su se našla i prava remek-dela. Teme su bile veoma raznovrsne počev od Biblije, preko srpske narodne epske poezije, dela Sofokla, Jovana Sterije Popovića, Branislava Nušića, Borisava Stankovića, Molijera, pa sve do pripovedaka i romana Ive Andrića, Franca Kafke, Kamija i Fjodora M. Dostojevskog. Radovi su odražavali talenat naših učenika koji su doprineli dostojnom obeležavanju Dana maternjeg jezika.
Zaveštanja Stefana Nemanje
Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?
Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza tela. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena.
Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
(Odlomak)
Izvor: SOC Nikola Tesla Budimpešta
