Pesnikinja Milica Jovanović Berlot iz Štutgarta se vratila u Pančevo

Svim ljubiteljima pisane reči iz Nemačke i Švajcarske, koji su se preko dve decenije družili sa Milicom Jovanović Berlot ovih dana se srce steže. Divna Milica, pesnikinja, pisac, animator, veliki ljubitelj knjige i pisane reči se iz Štutgarta vratila u Srbiju. Ostatak života rešila je da provede u Pančevu, kraj svojih najdražih i tome se mnoge raduje.

Iako će ostati u kontaktu sa svojim divnim prijateljima u rasejanju, koji će je u voljenoj Srbiji rado posećivati, za njih ništa više neće biti isto kao do sada. Nedostajaće im energija, motivacija, duhovnost, čovečnost, koje Milica poseduje i koje se retko sreću. U svojoj 88 godini ona je stizala sve, na mnoge književne večeri i prijeme ne samo u Štutgartu sa okolinom, već i u Frankfurtu, Minhenu, Cirihu, Ulmu… stizala je da napiše mnoge recenzije, da motiviše svoje prijatelje koji su u dilemi da li da nastave sa pisanjem ili da odustanu, da ode do njih i da ih oraspoloži, da im dâ ideju. Milica je bila i ostala posebna.

Bivša prosvetna radnica, neumorno je davala sebe i učila mlade srpskim jezikom. I ne samo mlade, već i sve koji su to želeli. Uvek je naglašavala mladima da treba da znaju svoje korene i da se ponose njima bez obzira gde će živeti. I da treba da posete svoju zemlju, grobove svojih predaka, njive, sela i gradove, da uživaju u njihovoj lepoti i da lepotu tih predela nose uvek sa sobom. I da o tome pričaju svojim pokolenjima i to na srpskom jeziku.

Zbog svojih divnih pesama i za decu, mlade i starije i njihovog recitovanja bez naočara zvali su se druga Desanka Maksimović. Uvek elegantna, sa puno energije i uz mnoge žive i vrlo interesantne priče, svi su voleli da je slušaju. A za svaku priliku je znala da pronađe onu pravu pesmu i da oraspoloži ili rastuži njome.

Svojim nastupom, duhovitim izražavanjem uvek je privlačila pažnju prisutnih. U tom njenom izražavanju provlačio se autoritet prosvetnog radnika. Čak je i Matija Bećković slušajući je jednom izjavio „ Da nisam znao ništa o autoru, slušajući o delu, znao bih da ga je napisao iskusan prosvetni radnik“. A taj prosvetni radnik je ceo svoj radni vek provela u radu sa decom. Radila je u vrtićima, u nižim i višim razredima osnovne škole, u srednjoj školi, u večernjoj sa odraslima, u školi za gluvonemu decu, ali je do kraja ostala učitelj. O detetu uvek govori „njegovo visočanstvo dete“. „Iako se nalazim na rumenom zapadu svog životnog horizonta, u duši sam ostala dete. Igra, radost, smeh i šala uvek su prisutni u meni. Želim da vas zabavim, nasmejem i podučim. Ako sam u tome uspela, postigla sam svoj cilj“ uvek je isticala Milica.

Rođena je u selu Tabadža kod Velikog Gradišta. Kao dete je sa majkom i sestrom uspela da pobegne za Srbiju i izbegne pokolj Ustaša. Mnogi članovi njene porodice nisu preživeli. U Mostaru je završila Učiteljsku školu a u Sarajevu Višu pedagošku. Ceo svoj radni vek provela je u Bosni i Srbiji. U Doboju je radila kao učiteljice, u Sarajevu u Domu gluvonemih, ali je najveći deo svoje pedagoške službe provela u Srbiji u Banatu i Pančevu. Predavala je srpski i ruski jezik kao i srpsku i jugoslovensku književnosti.

Po odlasku u penziju, često je dolazila u Štutgart kod rođene sestre koja je u glavnom gradu nemačke pokrajine Baden-Virtemberg živela preko 40 godina. I tu je odstala. „U penziji sam počela da se bavim pisanjem i družim sa ljudima koji vole poeziju i pisanje“, pričala je Milica autoru ovog teksta. Tada je napisala tri savremena romana Sara, Lana i Kolo sreće se okreće (roman Sara posvećen je njenoj sestri dok je Lana autobiografski) zatim pet zbirki pesama i pet zbirki pripovedaka. Zbirka pesama „Iz zbirke jedne učiteljice“ je nastala kao doživljaji u radu sa decom. Rado priča anegdotu sa jednog časa. „Čitali smo bajku Koza i sedam jarića. U jednom trenutku sam rado pomilovala jednog dečaka u poslednjoj klupi rekavši, svi ste vi moji jarići, na šta je drugi dečak iz prve klupe dodao, „a Vi ste učiteljice naša koza““. Svi su se slatko smejali tome pa i ja, a meni je bilo mnogo, zaista mnogo drago što sam dobila jedan takav kompliment“ kroz osmeh je rado ispričala Milica.

U Štutgartu sa okolinom bila je aktivna u više udruženja. Bila je predsednik i sekretar društva Sardonija, dugogodišnji član udružena „Radnik, pesnik u tuđini. Sa Radovanom Lepanovićem i Nevekom Đukić Dolić je osnovala literarno udruženje Zdravko Đekić. „Mi smo se i osnovali da bi negovali naš lepi sprski jezik, koji se i u otadžbini gubi a tek ovde u rasejanju i da ne govorimo. Mnogo mi je žao što se pisana reč više ne ceni. Ne pamtim kada sam od neke drage osobe dobila pismo, rukom napisano. To pismo ne može nikako da zameni pričanje preko telefona. Zar reči „ajde ćao“ ili „baj, baj“ mogu da zamene onu lepu romantiku, koja se jedino može dočarati pisanim pismom. Mnogo mi je žao što mnoge generacije ostaju uskraćene toga osećaja. Zato smo mi i osnovali udruženje kako bi privukli publiku da čuje našu lepu reč.  Mnogo mi je bilo draga kada su nam sale bile pune. Negovanje lepote jezika, te lepe naše duhovnosti je posebna draž i volela bih da se sa tim nastavi u rasejanju“, istakla je Milica Jovanović Berlot za portal Rasejanje.info

Milica je dobitnik više nagrada i priznanja. Sva su joj podjednako važna i draga. I u Srbiji će nastaviti da piše i da se bavi pisanom rečju i da prisustvuje mnogim književnim susretima i promocijama. Uživaj draga Milice i budi zdravo i hvala za sve divne trenutke, pesme, priče, savete i razgovore.